Биљни и животињски свет (флора и фауна) као потенцијал зa развој туризма Подунавља Србије

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Аутор: Др Драган Петровић, Виши научни сарадник, Институт за међународну политику и привреду, Београд
www.petrovicdragan.com

У Бачкој плитка издан око Дунава, супротно оскудним падавинама, погодује ливадама, пашњацима и шумама. На лесу и песку расту траве и дрвеће разгранатог корена. Раније покретни песак Бачке пешчаре и слатине су под шумом, мочваре око река са врбама и ритском вегетацијом, а скоро две трећине Лудошког језера је под травом. Галеријске шуме однеговане су дуж река.

На горњем Подунављу у регионалном парку вегетација је богата и разноврсна заступљена од хидрографских мочварних заједница до заједница храста лужњака. На влажним ритским стаништима налазе се заједнице локвања, рогоза, трске и заједница високих шашева. Шумска вегетација у горњем Подунављу је заступљена од заједница беле врбе, заједница црне јохе, брестова-јасенова шума, заједница реликтних шума храста лужњака. У Карађорђеву постоје заједница бадемасте врбе, беле врбе, црне тополе, пољског јасена. На територији општине Башка Паланка је појава да се у сукцесивном еколошком низу развијају различите биљне заједнице – од вегетације акатичких биљака (мочварна и барска вегетација, тршћаци) и вегетација мочварних ливада до вегетације пескова и ливадске вегетације.

Животињски свет Бачког Подунавља такође има степско обележје и раније је био још разноврснији. Измена природне средине изазвала је нестајање неких животиња и птица попут риса, дабра, лабуда, пеликана. Данас, језера и баре су још увек релативно богате рибом. Од орнитофауне посебну вредност има орао белорепан, сиви соко, бела рода, риђа луња, прдавац, мали барски детлић, мрка чапља, мала бела чапља, гак. Евидентирани су узорци патака, галебова, чигри штакаре, бројних грабљивица, дупљарица и птица певачица од којих су многи у статусу реткости.

Од месоједа сисара ту су лисица, ласица, хермелин, довља мачка, видра, куна златица. Од осталих сисара и посебно атрактивни за ловни туризам, су дивљи зец, дивља свиња, затим јазавац, твор, јелен, срна, муфлон, а у Карађорђеву и јелен лоптар, вирцинијски белорепи јелен, волухарица. Карађорђево је и велико мрестилиште риба од којих велики број има статус реткости. Уопште у Дунаву који запљускује Бачку, налази се бројно представништво риба, а нарочито из фамилије штука, шарана, сома, грфеча, пешева. Водоземци и гмизавци заступљени су врстама типичним за водноритска станишта, а нарочито тритони, различите врсте жаба гуштера, барске корњаче и др.

Срем је најшумовитији део Војводине (око 15 % сремске територије је под шумом), највише захваљујући Фрушкој Гори. Барска вегетација је бујна нарочито у мртвајама. На Фрушкој Гори, с обзиром на њен географски положај и острвски карактер (у геолошкој прошлости у доба Панонског мора), она је изузетно подручје које обједињује присуство степских шумостепских и медитеранских флоринских елемената. Основни тип вегетације је шума која заузима 90 % територије. Вегетација плавних мочварних ритских и влажних шума је у низијама и на најнижем подручју. Потом на нешто вишем нивоу надморске висине су вегетације чистих и мешовитих храстових шума. Ту доминира храст китњак и граб са костриком. Велика атракција за туристе фрушкогорског краја је распрострањеност на чак око 30 % територије под шумом липе, што је уникатан случај те врсте у Средњој и Западној Европи. Ту се преплићу мешовите шуме питомог кестена, брезе, разних хрсастова и белог граба са липом, црне јове, букве и сребрнасте липе са обичним грабом, гвозденог дрвета, црног ораха, храста китњака, граха и липе са јелом и састојина храста китњака и липе са црним бором. Разноврсна флора, која броји преко 1500 врста само виших биљака, посебно је специфична и интересантна поготово што се преплићу не само европски већ и понтски, медитерански, балкански, панонски, дацијски, атланстко-медитерански и други флорни елементи. Флори Фрушке горе нарочити значај дају ретке реликтне врсте из терцијера, ксеторатерма и разних периода постглацијације. Ендемичке биљке обухватају око 12 % од укупно забележених биљака на Фрушкој гори. Ретке врсте шумских станишта просторно су заштићене у оквиру природних споменика – значајних шумских састојина мезоморфних и термофилних шума на Фрушкој гори. Под посебном заштитом стављена су два локалитета ретке врсте пљевике, станиште на брду Велики Градац и на блоку Кобила. Као природни споменик заштићен је и локалитет Беочинске ливаде на Бранковцу, чија је површина обрасла, вегетацијом ливадског и пашњачког типа, мезофилног карактера и позната као богато станиште орхидеја Фрушке горе.

Као станиште ретких и угрожених биљних врста веома су важни резервати за очување генетског фонда биљних и животињских врста; Брдска ливада – станиште и популација велике шаше на Мандићевом чоту и Брдска ливада – станишта гороцвета на брду Бели камен. Обе врсте су ретке и реликтне, пореклом из бореала,типични представници степске вегетације.

Нешто даље у Ковиљском-Петроварадинском риту као јасно омеђеном комплексу са леве и десне стране Дунава у погледу шумске вегетације заступљене су заједнице бадемасте липе на најнижим деловима речних спрудова. Ту се налазе заједнице беле врбе саме и са црном тополом, црним глогом. Велика пространства заузима сађена шума еуремеричке тополе. У мртвајама рукаваца Дунава налази се бели и жути локвањ као ретка флорна врста. У еколошком низу надовезује се мочварна фитоценозна трска и високи шашеви, заједница рогоза, вежљике, жуте перунике, ладолежа, метлушице, а затим вегетација муљевитих обала која припада реду ниских шашева, а од њених врста забележене су водена жука, бела росуља и сита.

Разноврсна је и фауна Фрушке горе. У њој живе јелени (лоптари), муфлони, дивље свиње. Године 1953. у планини је одстрељен дивљи вепар тежак 300 кг. У МОравичким шумама честа су укрштања дивљих вепрова и домаћих свиња (30 % мелези). У сремским шумама размножава се аксис, врста јелена пренета из Индије (размножен је у међувремену на Брионима). Ту је и хермелин, деградирани сродник познатих поларних хермелина. У Сурчину налази се ловно газдинство «Јелен» са гајилиштима ловачких паса, визона и фазана. На подручју Ковиљско-Петроварадинског рита забележено је 175 врста птица, од тога 70 % припада миграторним врстама, а 103 врсте имају статус природне реткости. Посебан значај има колонија птица мочварица на Царском спруду, која је стављена под заштиту 1976. године, као научноистраживачки резерват, због бројног и изузетно значајног оринтолошког састава. Од птица је посебно заступљена сива чапља, гак, мала жута чапља и банатски соко.

Биљни и животињски свет Баната има степски карактер. У ниским и влажним тавнима расту таве и тирске биљке (трска, шевар, тирске и галериске шуме). Лесне површине су под степском травом и житом. Заслањена тла су под степском флором, травом и житом. Заслањена тла су под степском флором, травом и културом ораница. Банат има велике користи од лековитог биља нарочито у пешчари и јожно од Кикинде. Велика пешчара је под шумом (багрем) травом и културама ораница. Богат биљни свет пешчаре (313) врста потиче од разноврсног минералошког састава песка. Повреда биљног покривача у пешчари (нпр. 1896. и 1950.) услед непажљиве обраде танког земљаног покривача, доводи до покретања песка, његовог развејавања и штете културама и насељима. Изоловани комплекс пешчаних маса на површине од преко 380 км издуженог елипсиодног облика окружен је пространством културне степе. Дине жутог и сивог песка, са максималним висинским котама близу 200м надморске висине (Плуц 192 м), правилног су југоисточно-северозападног правца простирања, као што је и усмерен цео комплекс Делиблатске пешчаре. Пешчару карактеришу велике дневне ноћне и летње зимске амплитуде колебања температуре ваздуха и површине тла, рани јесњењи и позни пролећни мразеви, дефицит влаге у тлу лети, уз интензивну сунчеву радијацију, као и изразит сушни период током лета и јесени. Кошава је доминантан ветар који често дува ураганским брзинама (до 180 км на сат). Масе живог песка вејача данас су, углавном везане вегетацијом, која је настала пошумљавањем током поселдњих 180 година. Од укупне површине Делиблатске пешчаре, шуме покривају око 60 %, жбунска вегетација близу 20 %, травна заједница око 14 % и око 5 % су остале површине. Садашње стање природних вредности Делиблатске пешчаре резултат је дугогодишњег газдовања и антропогеног утицаја, нарочино на природне процесе који се одвијају. Жбунаста вегетација се налази у експанзији, нарочито глог и клека, на површини под травним формацијама. Од аутохотних врста дрвећа карактеристични су: храстови, липе, топе, тополе међу којима су неке групе старије од времена последњег разарања екосистема и биоценозе Пешчаре. Од унетих врста доминантно место има багрем, а затим црни и бели бор.

Делибатска пешчара представља важан туристички амбијент. Она располаже са флором од преко 900 врста. Значајно је присуство бројних раритета, реликата и ендема као што су: Панчићев пелен, банатски божур, степски бадем, шерпет, панонски козинац, гороцвет, ковиље, Китаибелова љубичица, преко десет ретких врста орхидеја.
У Делиблатској пешчари заступљено је око 40 биљних и преко 200 животињских врста, у статусу природне реткости за чије су станишта прописани режими најстрожије заштите првог степена. У поступку израде «Црвене књиге» флоре Србије, сачињена је Црвена листа са списком преко 400 врста биљака, од којих преко 50 врста расте на простору Делиблатске пешчаре.

Недалеко одатле налази се Дубровачки рит својеврсна оаза мочварне вегетације, значајно мрестилиште дунавске рибе и једно од највећих гнездилиште многих угрожених врста птица мочварица. Утврљено је да се на подручју Дубровачког рита гнезди око 55 врста птица. Најчешће врсте су букавац, чапљурида, гак, велика бела чапља, чигра белабрада, бела рода, ражањ, патка циганка, еја мочварица, орао рибар, чигра црна и чапља дангуба, а а оне су угрожене на европском нивоу. Поред тога на обали Дунава између 1082 и 1085 километара налази се једна од највећих колонија ласта брегуница у Европи, са 15 000 парова. На овом подручју је највећа колонија малих белих чапљи и жутих чапљи на Балкану. Дубровачки рит је једино стабилно гнездиште за 150 парова малог коморана на западном Балкану, врсте која је угрожена на читавој планети. Фауна Делиблатске пешчаре је такође богата. Споменућемо следеће врсте: мрављи лав од инсеката, банатски соко, орао крсташ, орап кликташ, пчеларица од богате орнифауне. Од сисара – степски скочимиш, слепо куче, стешски твор, текуница, затим бројни представници ловне дивљачи попут, дивље свиње, срне, јелена, лисице. Вук на пешчари има једина стална станишта на простору Војводине.

У београдском крају постоји разноврсна флора и фауна, где је посебна егзотична оаза два Ратна острва, oпкољена воденом површином ушћа Саве у Дунав, надомак најжег центра Београда. Очуваност и еколошка пластичност ритске и водене вегетације, која се најчешчће именује као густиш, шикара и баруштине, те велика околна водена површина погодује исхрани, задржавању и размножавању многих животињских врста. Због свега тога али и релативног мира и изолованости острва најбројнији најлепши и најзанимљивији посетиоци становници острва су птице. Њихово присуство условљено је разноврсношћу њима одговарајућих станишта и годишњим добом. Мало ратно острво потпуно је обрасло белом врбом и пузавицама. У топлом добу године на њему се гнезде чапље – шуте, гакови и мале чапље. Такође ту су и мали корморани, пореклом са чувеног Панчићевог рита. Његовим исупивањем њихова велика колонија потпуно је нестала са овог подручја. Једно њихово уточиште у овом делу Панонске низије је управо Мало ратно острво. Током зиме овде се може видети преко 500 примерака ових птица како марљиво суше и чисте своје перје припремајући се за лов. Осим малих корморана на острву и око њега зимују велики број лиски, дивљих патака, глувара, риђоглавих патака, великих корморана, и неколико врста галебова и гњураца. На Великом ратном острву (површина 1,5 км кв) се налази неколико различитих вегетативних зона у којима доминира багремац. Током пролећа у трстичном делу уз обалу Великог ратног острва, долази до изражаја лепота цветова белог локвања жабогриза и нарочито воденог љутића, који каналу даје изглед раскошне ливаде.

Од сисара на острву су заступљене водене волухарице, шумски и жутоглави мишеви, понекад и видра. Укупно је забележено око 130 врста птица од којих се на самом острву гнезди око 40. Готово 97 % свих забележених врста сврстане су у различите категорије угрожености, већина је трајно заштићена законом, а неке су стални чланови црвене књиге не само Србије, већ Европе, па и света. Плаветне, мочварне и велике сенице, детлићи, велики, мали и сиријски, зелене и сиве жуне, вуге, трстењаци, барске коке, црвене чапље, лиске, славуји, косови, црвендаћи, грмуше, ласте, брегунице, мухарице, зебе, вивци, желари, шеве, прдавац, галебови, сиви соколови, еје, орлови белопани, дивље патке глуваре, кашикаре и многе друге. У најхладније доба зиме када су околне стајаће водене површине замрзнуте, на овом месту може се набројати преко 5 000 примерака птица поменутих и још неких врста. Та велика зелена оаза је последњи остатак оваквог типа око Београда. На једва 800 Метара од Кнез Михајлове улице, београдског најужег центра, острва бујају од живота и типичан су пример прилагодљивости и снаге природе. За докучивање њихове чари и лепота довољно је сести у чамац или стати на београдску обалу и посматрати. Тада је догађај најпотпунији.

Карпатска Србија, у источном Подунављу Србије, је посебно шумовита, а поред тога је и стециште других бројних врста флора и фауне. Шуме су на планинама очуване до данас, местимично са прашумским изгледом (резерват Вита буква на Кучају). У густим шумама било је доста медведа и курјака који су добрим делом проређени, док се дивља свиња размножила. На Кучају и Дели Јовану има јелена, на Мирочу дивокоза, а у сливу Врстињске реке муфлона.

Шуме Подунавља Србије представљају важан природан услов, као погодност за развој туризма ових простора. Овај комплексан утицај испољава се у физиолошком и естетском виду, с тим што се први огледа у продукцији кисеоника, абсорбцији угљендиоксида, лучењу фитонцида, снижењу ефеката сунчеве радијације и ублажавању екстремних вредности других елемената климе. На тај начин, шумска вегетација постаје важан фактор у стварању здраве средине, погодне за одмор, реконвалесценцију и рекреацију. У том погледу шумске површине имају значајну додатну вредност, за развој различитих видова туризма, посебно излетничког и планинског. (Динић, Природни потенцијал Србије, 1997, стр. 182)

Велико ледено доба, које је уништило или свело на минимум биљни и животињски свет у већем делу Европе, осиромашило је некада богату и сложену терцијерну флору и вегетацију Балканског полуострва, али су се пре свега у рефугијумима (међу којима је један од изразитијих рефугијума у храстовом појасу Ђердап) сачувале ретке реликтне и ендемореликтне врсте биљака у реликтним полидоминантним заједницама, које сведоче не само о богатој прошлости овог подручја, већ и о континуитету повољне климе у рефугијумима од плиоцена до данас. Ђердапска клисура је остала један од најтипичнијих брдских рефугијума терцијерне флоре и реликтне вегетације, захваљујући читавом низу фактора: специфични историјски развој подручја, стално присуство великих вода, кречњачка подлога (карсни терен), заклоњеност читавог терена од штетних деловања климе (са повољним комплексом климатских фактора), богат делувијални материјал који се са стрмих стена спира на ниже делове клисуре и меша са аутохтоним земљиштем, разноврсност микростаништа на кречњацима карсног типа, спорост ерозионих процеса, што је омогућило очување старог рељефа кроз дуг историјски развој овог подручја, итд. Један од фактора значајан за боље очување богате флоре сложене реликтне вегетације, више на југословенској него на румунској страни Ђердапа, јесте претежна изложеност наше обале северу и северозападу (заклоњена страна), а румунске југу и југоистоку. То је условљено пре свега основним правцем тока ове реке: запад-исток. (Мишић, Шумска вегетација, 1981, стр. 63-143)

Земљишта Ђердапа су врло различитих типова и варијета, и на различитим стадијумима еволутивног развоја или деградације. Смењивање кречњачке (пре свега карсног типа) и силикатнe геолошке подлоге, проузроковало је и смењивање типова земљишта: смеђег земљишта или посмеђене рендзине и рендзине различитих стања на кречњацима и смеђег киселог земљишта са различитим процентом песка и глине на силикатима. На карсним теренима јављају се често плитке, скелетне органоминералне деградоване рендзине, некад оцрвенчене. За Ђердап је врло карактеристична, појава осипања камења и стења, стеље и делова земљишта са виших делова падина на ниже и формирање специфичних земљишних творевина, јер се друкчије не могу назвати специфичне појаве које немају типичну, нормалну педогенезу. Покретни врло динамични сипари (точила) који се непрекидно обнављају материјалима са виших делова падине у ували или до самог Дунава, често се срећу у најужој обалској зони Дунава од Голупца до Сипа. Они представљају специфичну појаву за еколошке и флористичко-фитоценолошке тачке гледишта, али су значајни и за праксу, је представљају, с једне стране опасност за путеве и реку, а с друге стране, имају улогу пионирских станишта која имају услова за стабилизацију при дужој потпуној заштити. На многим местима је земљишни делувијални материјал комбинован са аутохотним земљишним творевинама, тако да се одвијао посебан педогенетски процес који је довео до формирања специфичне земљишне творевине – рендзиноидног делувијума. Ово уопште узев објашњава уникатност флоре и вегетације на терену Ђердапа. (Мишић, Шумска вегетација, 1981, стр. 63-143)

Мечја леска је данас широко распрострањена и бројна у Ђердапу и има прилично широк еколошко-енолошки дијапазон, јављајући се од саме обале Дунава до највиших врхова Штрпца и од најмезофилнијих заједница с буквом до најтермофилнијих заједница с јоргованом. Јоргован који је ендемореликт уског географског подручја Балканског полуострва, је у Ђердапу и одлична пионирска врста која међу првима заузима деградована и еродирана тла често заједно са другим пионирским врстама. Јоргован има широку еколошку амплитуду у подручју у коме живи, насељавајући различита станишта и ступајући у различите међуодносе са другим врстама у различитим заједницама. Бела липа је распрострањена на надморској висини од 400-700м у ширем Ђердапском подручју. Орај је у Ђердапској клисури врло широко распрострањен, бројан и заступљен на врло различитим стаништима од најсувљих до највлажнијих, улазећи у састав у више од десет заједица у којима често има значајну улогу. Он је не само у Ђердапској клисури већ и у већини рефугијума Србије (и Балканског полуострва) аутохтон. (Мишић, Шумска вегетација, 1981, стр. 63-143)

Разлике у вегетацији између клисуре и котлина Ђердапа тако су велике, да се добија утисак да су у питању географски удаљена подручја. Још један природни специфични феномен у Ђердапу јесте инверзија вегетације у клисурама пре свега, али и шире. Поред Дунава су мезофилни типови шуме, а на гребенима високо изнад Дунава, термофилни, чак и каерофилни типови биљних заједница. У флори Ђердапа забележено је више од 900 врста и подврста васкуларне флоре, па представља један од најзначајнијих центара флористичке равномерности, посебно дендрофлоре. Ђердапска клисура поседује посебну фитогеографску вредност и значај у европским размерама. Најинтересантнија група биљака Ђердапа су терцијални реликти, древне врсте које су преживеле ледено доба и опстале до данас (мечја леска, питоми орах, Панчићев маклен, јоргован, копривић и сл.).

Ђердап и његова околина су мале енклаве субмедитеранских и медитеранских биљака, као што су зечја тиловина, маклен, белограбић, пуралина, медунац, руј, метлика, мехурица, златна папрат и друге. У шумама Ђердапске клисуре, као реликти дендро флоре, налази се вечно зелено дрвеће и жбуње: божиковина или зеленика, маслиница или ловоролисни јеремичак, двојезичац и тиса. На овом простору заједно живе и древне реликтне и експанзивне постглацијалне врсте родова, као што су храстови, јасенови, брестови, липе, глогови, грабови и др. Сви заједно чине јединствени и непоновљиви арборетун Ђердапске клисуре, у коме је записана историја флоре од терцијара до данашњих дана. Међу ендемитима Ђердапске клисуре значајни су: ђердапска лала, карпатско девесиље, карпатски шушковац, гросеков звoнчић, ђердапски звнончић, лепозолисни љутић, многораздељни различ, дегенова коцкавица. Велики број распрострањених шумсих и ливадских врста зељастих биљака чине флору Ђердапа изузетно богатом, а на ендемичним и реликтним врстама и непоновљивом. Девет стотина врста васкуларне флоре, удружених у заједнице, односно вегетацију, основа су екосистема који се налазе у Ђердапу – почев од доминантних шумских, преко шибљака, па све до оних који се јављају на окомитим литицама. Укупна флора и вегетација коју она образује, чини главну компоненту биодивирзитета овог подручја и представља једну од највећих вредности Националног парка «Ђердап». У погледу шумске вегетације Ђердапа уочава се смењивање разних типова шума на малом растојању. Научно најзначајније у Ђердапу су следеће заједнице реликтног мешовитог типа: шуме букве, мечје леске, ораха и других врста, шума јасена, мечје леске, јоргована и других врста, шума копривића, ораха и других врста са јоргованом, шума јавора, липе и других врста са орахом, шума букве са орахом и другим врстама, шума храстова и грабића са јоргованом и другим врстама.

У Ђердапу се развио мозаик шумских заједница, занимљив са научног, практичног и туристичког аспекта, јер је у питању атрактивно смењивање разних типова шума на малим растојањима, што такав мозаик заједница и њихова разноврсност чине посебну вредност Ђердапа.

Фауна Ђердапа је богата и разноврсна, али није до сада комплексно истражена. Забележено је присуство бројних инсектских врста, карактеристичних за водене биотопе, за ливаде, пашњаке и шуме. Фауна риба истражена је нарочито са аспекта утицаја изградње ХЕ «Ђердап» на миграторне путеве јесетерских врста.

Изградњом ХИ система «Ђердап», услед преграђивања Дунава, ихтиофауна овог његовог дела се значајно изменила. Ово нарочито због тога што црноморске миграторне јесетерске врсте риба више не могу да досегну до својих плодишта у области Ђердапа или још узводније. Ове се врсте риба данас налазе само на речном делу Дунава низводно од бране Ђердап II до ушћа Тимока. Моруна, јестера, сом и паструга, као и црноморска и дунавска харинга, нису могле да користе бродске преводнице да би се пребациле узводно од бране до својих плодишта. На тај начин је њихово обнављање знатно погоршано. У циљу ублажавања овог проблема изграђено је у селу Мала Врбица код Кладова мрестилиште са узгајалиштем за дунавске рибе, што се већ показало позитивним. (Лукић, Ђердапска клисура, 2005, стр. 101-103; На лепом плавом Дунаву, 1998, стр. 45-52.)

Фауна птица је богата и разноврсна. Забележено је присуство стотинак врста норова, гњураца, несита, штакара, пловуша, ждралова и барских кока, шљука, и галебова. Такође у близини Ђердапа налази се колонија малих корморана, као и велики корморан, мала бела чапља, сива чапља, бела и црна рода. Забележено је присуство великог броја патака (глувара, звиждара, кржа, риђоглава) и десетине хиљада лиски. Грабљивице су добро заступљене, али су понеке веома ретке, као: црна луња, белорепан, змијар, орао кликташ, сури орао, и др. Велики број разних врста шљука и галебова задржава се по обалама Дунава, нарочито лети и почетком јесени. Забележен је, такође велики број сова, детлића, дроздова, сеница и бројних других врста.

Фауна сисара је такође веома бројна и разноврсна. Присутни су бројни бубоједи, слепи мишеви, глодари, звери, а нарочито је очувана ловна фауна, тако да у столетним буковим и храстовим шумама и сада живе бројни јелени, срндаћи, дивље свиње, јазавци, куне, зечеви, дивљи голубови, грлице, док стеновите литице ђердапског Казана красе дивокозе, орлови, соколови, а шумовитим пространствима крстаре медведи, рисови, вукови, шакали, лисице и дивље мачке.

Богатство, разноврсност и бројност биљних и животињских врста и њихових заједница, тесно повезане и са историјско-културним наслеђем и другим атрактивним садржајима и вредностима, чине да Национални парк «Ђердап» носи титулу непоновљивог.

На простору српског Подунавља, посебну атракцију за туристе представља лековито биље. Травна вегетација Србије садржи и преко 400 врста лековитог и ароматичног биља. Оно чини врло богату сировинску основу у продукцији лекова, етеричних уља, ароматичних средстава, зачина и сл. У ту сврху користи се: самоникла или спонтана вегетација, лековито биље које се гаји од стране човека, поједини представници дендрофлоре, чији лист, кора, корен, плод или цвет имају лековита својства (бреза, глог, храст, врба, зова, липа, боровница и др.) и неке пољопривредне културе. Распрострањеност лековитог биља у Србији, рачунајући и Подунавље представља додатан мотив за туристичке посете. Лековито биље је нарочито заступљено у Карпатској Србији и у мањој мери у појединим висинским ареалима, попут Фрушке Горе, јужних обронака Београдске регије и др.

Дунав има огроман значај зими, када се дешава да је једина незалеђена површина у овом делу Европе. Тада само Дунав као нека топла жила куцавица наставља да тече. Његова водена површина је толико огромна да се јако споро хлади, а креање и мешање спречавају да се површински слојеви брзо замрзну. То је чињеница од огромног значаја за преживљавање његових становника, не само од сићушних живих бића, већ и људи који одвајкада живе на његовим обалама. Посебно је занимљив пример водених птица. Наш сектор Дунава је једно од најзначајнијих зимовалишта водених птица селица Европе и северозападне Азије. На српском делу Подунавља се окупља око 150 000 врста птица на зимовалиштима. Рецимо 1997. године у првој половини јануара у целој Европи су биле незапамћене хладноће. Очекивало се да ће на Скадарском језеру на пример доћи рекордан број птица. Међутим било их је испод просека. У ствари хладноће нису довољно дуго трајале да би се Дунав заледио и он је прихватио рекордан број птица, тако да оне нису биле принуђене да крену у јужне крајеве. Дакле огромна водена маса Дунава је један од гаранта да се његов ток ретко леди, што опет омогућава опстанак значајног дела фауне и током зимских месеци у његовом окружењу. (На лепом плавом Дунаву, 1998, стр. 21)

Ако бисмо дали закључно разматрање биљног и животињског света нашег Подунавља можемо рећи да оно по својој очуваности, егзотичности, разноврсности, представља праву атракцију за развој туризма. Било би пожељно да надлежни органи републике Србије и у будућности улажу у очување еко средине, неговање и оснивање нових резервата и националних паркова, те одређеном појачану делатност у области туристичког маркетинга за презентацију ових уникатних природних лепота широј европској и светској клијентели и јавности. Упркос ерозији природе од стране цивилизације, Подунавље је углавном у целини, а нарочито у националним парковима и издвојеним резерватима и еко срединама сачувало своју егзотичност и оригиналност.

Библиографија

Букуров, Б. Бачка, Банат, Срем, Матица српска, Нови Сад, 1978.

Danube – the River of Cooperation – The First Conference, edited by Edita Stojić, Danube – the River of Cooperation – The First Conference, International scientific Forum “Danube – the River of Cooperation”, the Institute of International Politics and Economics, Dunav-Fest, Belgrade 1992.

Динић, Јован: Економска географија, Економски факултет, Београд, 1999.

Динић, Јован: Природни потенцијал Србије, eкономско-географска анализа и оцена, Економски факултет, Београд, 1997

Динић, Јован: Туристичка географија, Економски факултет, Београд, 1994.

Лукић, Добрила: Ђердапска клисура, Српско географско друштво, Београд, 2005

Марковић, Јован: Регионална географија СРЈ, Географски факултет, Београд, 1996.

Михајловски, Павлина: Географске основе за развој туризма у Ђердапу, ГИ Јован Цвијић књига 23, Београд, 1970.

Мишић, Војислав: Шумска вегетација клисура и кањона Источне Србије, Београд, 1981

На лепом плавом Дунаву, Футура, Београд, 1998

Теорија и пракса туризма, Гласник одсека за туристичке науке, Београд, 1989.

Тошић, Драгутин: «Подунавље Србије као нодална регија», Бањалучки гласник број 4, Бањалука, 2000, стр. 56 – 69;

Унковић, Слободан: Економика туризма, Економски факултет, Београд, 2000.

Чоловић, Ружица: Туристичка понуда Београда, Туристичка организација Београда, Београд, 1996.

 

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Comments are closed.