Graditeljska baština Srba u Dalju – kuća Milutina Milankovića

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Autor: MSc Borislav Đekić, viši savjetnik za nacionalne manjine (srpsku), Agencija za odgoj i obrazovanje, Podružnica Osijek

Uvod

Grad Dalj (Daly) u Slavoniji nalazi se na 3 milje od Osijeka (Hrvatska). Smešten je na desnoj obali Dunava u mikroregiji Erdutske kose, na nadmorskoj visini od 89 metara. Prostire se na površini od 67,75 km2, gustina naseljenosti je 69 st/km2. Prema popisu iz 2001. godine, ima 4689 stanovnika, 1661 domaćinstvo. Većina današnjih stanovnika potiče od Srba doseljenih 1690. godine u Velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem Crnojevićem (Čarnojevićem). Najznačajniji kulturno-istorijski spomenici u Dalju potiču iz 18. i 19. veka.

O Milutinu Milankoviću

Milutin Milanković se rodio u Dalju 28. maja 1879. godine u imućnoj porodici čiji su izdanci imali visoko obrazovanje, među njima je i njegov deda Uroš Milanković, značajni filozof. Milutin je završio srednju školu u Osijeku kao đak generacije. Potom prelazi u Beč gdje je završio studije građevinske tehnike 1902. godine, a samo dve godine kasnije je i doktorirao.

Milanković je po profesiji bio građevinar, astronom, matematičar, geofizičar, ali iznad svega utemeljivač moderne klimatologije i klimatskog modeliranja. Radeći na problemu uticaja astronomskih faktora na klimu tokom geološke prošlosti zemlje, Milanković je na egzaktan način objasnio periodizacije nastanka, razvoja i povlačenja glacijalnih faza tokom proteklih 600 000 godina. Primenjujući matematički aparat i koristeći prethodna saznanja: Ademara, Krola, Leverijea, Milanković je dokazao da su precezija, promena nagiba ose rotacije i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca dominantni dugoperiodični faktori na promenu klime u geološkoj prošlosti.

Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio član Nemačke akademije Naturalista “Leopoldine” u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.

Milutin Milanković je jedan od najcitiranijih naučnika (svih vremena) u svetu.

Hronologija kuće Milutina Milankovića

Najstariji deo kuće izgrađen je sredinom 18. veka. Pojedini delovi kuće sazidani su, preziđivani i doziđivani u raznim dobima 19. a možda i 18. veka. (Milutin Milanković, Uspomene, doživljaji i saznanja, SANU, Beograd, 1979.)

Šta sam docnije mogao naći i napismeno, to se još tada na prvi pogled dalo uočiti – da je kuća Milankovića najstarija građevina ne samo u Dalju, nego i u celoj okolini … Stara je to kuća, starija, bilo je očigledno, i od samog, mnogo većeg, monumentalnog Dvora, najzapadnijeg pravoslavnog patrijaršijskog zdanja.

Đorđe Ocić, „Zapis o astronomu (Otkrivanje Milankovića)“, u: Stvaralaštvo Milutina Milankovića, SANU, Beograd, 2009, str. 411.

Oko 1830. Milankovići kupuju kuću

Kuću u kojoj sam se rodio nasledio je moj otac od moga dede, a deda je kupio početkom tridesetih godina prošloga veka, ako se dobro sećam, od nekakvog Kuzmanovića ili Krsmanovića, koji je, verovatno, i sam bio trgovac, jer ceo raspored kuće govori da je naročito sazidana za taj posao.

Milanković, Uspomene, 1979

1868. preziđivanje i značajne promene u strukturi kuće

Prvi sprat te stare zgrade, prezidan je godine 1868. Do preziđivanje, došlo je zbog toga da bi se drveni doksat toga sprata zamenio zidom.

Oko 1870. definisanje izgleda mlađih delova kuće

Ostali delovi kuće mlađeg su doba. Svoj definitivni oblik dobiše tek sedamdesetih godina prošloga stoleća.

U to doba moj otac bio je razvio u većoj meri svoju poljoprivrednu delatnost. Za njegovo vinogradarstvo bio mu je potreban dublji i prostraniji podrum no onaj što se nalazio pod starom zgradom. Zato je celu sporednu zgradu sa ulice prezidao, a ispod njenih prostorija … položio zasvođen podrum, dug preko 20 metara. U to doba podignute su ili prezidana i ostale privredne zgrade oko avlije, a ona patosana ciglom i spojena Dunavom podzemno položenim odvodnim kanalom.

Milanković, Uspomene, 1979

1879. rodio se Milutin. Izgrađen baštenski paviljon

Svoju građevinsku delatnost završio je moj otac i, u neku ruku, krunisao podizanjem baštenskog paviljona … Taj paviljon bio mi je vršnjak, jer je sazidan iste godine kada sam se rodio. Iste godine posađena su i ona stabla … a među njima i ona dva bora koja su me svojim rastom desetostruko nadmašila.

Milanković, Uspomene, 1979

1889. Milutin napušta rodnu kuću i odlazi na školovanje u Osijek.

Kad svrših desetu godinu, moradoh poći u Osek, u srednju školu. Na dan mog odlaska skupiše se u dvorištu svi naši mlađi, trgovački pomoćnici, kočijaši, vinogradžije, kravar, ciglar, podrumar i ostala služinčad da se oproste od mladog gospodara. Svi su oni, pa i ja sam, bili ubeđeni da će od mene nešto veliko postati. Zato ih primih milostivo i oprostih se sa svima ljubazno, no sa punim dostojanstvom. Ali kad sedoh pored majke u kola, ja briznuh u plač, a oni zaridaše svi odreda; kuvarica Roza brisala je silne suze svojom keceljom. Od onog trenutka, koji se tako duboko urezao u mojoj pameti, ja sam bio, sve do danas, u stvari, samo gost u svom očinskom domu.

Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.

1889 – 1904. Milutin sve letnje raspuste provodi u rodnoj kući.

U očinskom domu ostadoše samo naša majka, baba, i obe sestre sa svojom guvernantom. Ali za vreme školskih raspusta, ožive opet naša kuća. Mi se vratismo i povede sa sobom prvu partiju naših bratića i vršnjaka.

Milanković, Kroz vasionu

1909. smrt brata Voje.

Četvrtog februara 1909. godine preminu moj brat Voja u Dubrovniku, gde je provodio zimske mesece. Majka otputova sa bratom Bogdanom u Dubrovnik da odande prenesu telo pokojnika u Dalj, a ja krenuh, posle skoro besprekidnog četvorogodišnjeg odsustvovanja, u svoj ojađeni očinski dom. Kada ga sagledah, srce mi se steže, osećajući da će uskoro sasvim opusteti. Ni ja ni moj brat Bogdan nećemo biti u stanju da ga od toga spasemo. Mene je moj poziv odveo na drugu stranu, a Bogdan završavaše u ono doba svoje studije, pa će i njega profesorski poziv baciti daleko od našeg rodnog doma. Prva dužnost koja me u Dalju dočeka bila je da, pre no što smrtni ostaci našeg Voje stignu onamo, proširim našu porodičnu grobnicu napunjenu dupkom našim starim pokojnicima. Dom se oburvavao, a grobnica se doziđivala.

Milutin Milanković, Uspomene, doživljaji i saznanja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.

1910. Mika Alas uči da pliva na Dunavu kraj Dalja.

Onde se okupiše i naši rođaci iz Oseka i Beograda, a onde me poseti sa svojom majkom i moj novi drug Mihailo Petrović. Došao je meni u školu. Naš Mika Alas, kako su ga svi zvali, neustrašiv ribar koji je svoj život proveo na Savi i Dunavu, i morskom lađom, a između oba pola Zemljina, prokrstario Atlantski i Indiski Okean, nije umeo da pliva i zato se jedanaest puta davio u Savi i Dunavu, i uvek se jedva spasao. Zato ga pozvah da mi dođe u Dalj da ga naučim plivanju, a on se rado odazva mom pozivu. U Dalju je bilo sve pripremljeno za Mikin kurs plivanja: lep nov čamac, sagrađen u Vukovaru, plivao je, lancem privezan uz obalu, ispod naše bašte. Njime sam sa bratom Bogdanom svakodnevno krstario po Dunavu, kupao se u njegovim talasima i sunčao se na njegovim sprudovima. Na takav jedan lep čist sprud, koji se blagim nagibom spuštao u reku, odvedoh svoga đaka da ga naučim veštini plivanja. Mika uđe hrabro u vodu, ali samo do kolena, ja kleknuh u vodu, ispružih levu ruku i rekoh mu da legne preko nje. On pokaza, iako zabrinuta lica, nameru da me posluša, no čim okvasi stomak i grudi, pobeže glavom bez obzira. Sav moj trud da ga vratim u reku ostade bezuspešan. Obrukamo se obojica: ja, kao učitelj; a on, kao đak. Sva sreća što je Miki Daljska ružica prijala bolje od dunavske vode, a naši izleti u Daljska Planinu i u Osek zanimaš ga više no pravila plivanja, te nam taj njegov boravak u Dalju ostade obojici u lepoj uspomeni.

Milanković, Uspomene, 1997

1914. Austro – Ugarska hapsi Milankovića koji se u rodnoj kući nalazi na svadbenom putovanju i šalje ga u logor u Nežideru.

I tako se jednog jutra pojavi preda mnom žandar poslan iz Oseka. – Imam – reče – naređenje da vas, peršup, otpratim u garnizonski zatvor u Oseku.

Milanković, Uspomene, 1997

1920. Milutin vrši opravke na kući.

Prikupih zidare i dunđere, a Tinka žensku poslugu, a nabavih i potrebni građevinski materijal. Za mesec dana kuća bi opravljena i pokrivena novim krovom, imanje zatarabljeno, korov iskrčen, a šiprag na obali Dunava sakresan.

1922. poseta dragih prijatelja.

Za vreme tog našeg boravka u Dalju dođoše mili gosti za nekoliko dana boravka. To su bile moje kolege, profesori beogradskog Univerziteta Pavle Popović i Tihomir Đorđević, dva prisna prijatelja.

Od 1925. do 1937.

Milutin retko dolazi u Dalj. Kuću održava njegov brat Bogdan, profesor romanistike u Sarajevu i poznati muzikolog.

Moj brat Bogdan, koji se oženio 1917, živeo je u Sarajevu kao profesor gimnazije. Kada su mu njegove dve ćerčice porasle, provodio je sve svoje letnje raspuste u Dalju.

1937. Milutin je u Dalju, na svadbi bratove kćeri.

Za vreme tog boravka u očinskom domu pregledah sve njegove ormane, komode, ostave, sanduke i uverih se da su svi dokumenti našeg porodičnog arhiva i razne druge uspomene iz davnih dana na okupu. Nisam hteo da išta od toga ponesem u Beograd jer sam želeo da poslednje dane svog života proživim u svome rodnom domu, a mene da sahrane u našoj velikoj grobnci pored mojih roditelja i preminule braće.

1941. u kuću se useljava Nemačka narodna grupa

Nemačka narodna grupa (Deutsche Volksgruppe), sastavljena od daljskih folksdojčera, pretvara kuću u svoj dom – Deutsches Heim.

Ti daljski Nemci štedeli su moj dom, a njegov nameštaj nisu oštetili ni razneli, već ga sav, kakav se zatekao, smestili u jednu sobu i čuvali pod ključem.

1945. kuća je opustošena.

Kad se Nemci povukoše iz Dalja, naš dom je bio opljačkana ruševina. Sva njegova unutrašnjost je raznesena u tolikoj meri da onde ne ostade ništa od njegova nameštaja, ni posteljina, ni ostalo veš, ni posuđe, a od biblioteke i arhiva ne ostade ni listić. Sa zgrade su poskidani i raznesena prozorska krila, a od krova razgrabljene njihove grede.

1945. u kući su smešteni nemački zarobljenici, a potom se useljava traktorska stanica Zemljoradničke zadruge “Božidar Maslarić”.

Da bi se traktorima omogućio ulaz u obe bašte, oborena je ograda koja ih je delila od ulice. I sva ta stabla koja se onde zatekoše moradoše ustupiti mesto traktorima. Naš lepi baštenski paviljon zbrisan je sa lica zemlje. Kada i čijom rukom, nisam mogao da doznam.

Oko 1950. u kuću se useljava Narodna milicija.

Tokom narednih godina Narodna milicija vrši niz građevinskih zahvata menjajući izgled kuće i prilagođavajući ga svojim i narodnim potrebama (skida krov i stavlja niži, pod tupljim uglom, pregrađuje sobe, menja zasvođen plafon ravnim u bivšoj trgovačkoj radnji i sl).

Na raspitivanje o statusu svoje kuće i ko u njoj stanuje Narodni odbor opštine Dalj je odgovorio da se u … dom uselila narodna milicija, a da se on ne može povratiti vlasniku jer da je istu kuću, a dozvolom od vlasnika uživao Kulturbund pa se stoga smatra da nema (m) prava na povratak te kuće. Ovakvo obrazloženje oduzimanja vlasništva moje kuće me je vrlo iznenadilo, a i ogorčilo. Nemci nisu ni od koga tražili dozvole za svoje postupke u okupiranim oblastima. To saopštih svome bivšem đaku Božidaru Maslariću, potpredsedniku vlade Narodne republike Hrvatske. Na njegovu intervenciju priznato je meni, mom bratu Bogdanu i našoj sestri Vidi vlasništvo nad tim domom, a Narodni odbor sreza Osijek otkupio ga od nas za sumu od 650 hiljada dinara.

1954. godine Milutin Milanković potpisuje u Osijeku kupoprodajni ugovor za kuću. Postavljena spomen ploča na kuću.

Na povratku odande svratih u Dalj da se oprostim za navek sa svojim rodnim domom … U kuću se uselila narodna milicija koja me je ljubazno dočekala … Kada stupih na ulicu, upozoriše me moji pratioci na jednu kamenu ploču pričvršćenu na uličnom zidu kuće. Na njoj su uklesane reči da sam se rodio u toj kući.

1979. – stogodišnjica Milankovićevog rođenja

O stogodišnjici Milankovićevog rođenja Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Osijek proglašava kuću nepokretnim spomenikom kulture pod reg brojem 586; donesena odluka JAZU i SANU o obnovi kuće.

Od 1980 do 1989

  • 1980. iz kuće se iseljava Narodna milicija.
  • Kuća postaje utočište beskućnika, ljudi i pasa lutalica – nezbrinutih, socijalnih i ostalih slučajeva.
  • 1989. o 110-toj godišnjici Milankovićevog rođenja izrađen konzervatorski elaborat i troškovnik obnove kuće. Predvečerje rata obustavilo sve aktivnosti.

Od 1991. do 1995.

Kuća služi kao skladište goriva i magacin oružja, sa dvostrukim ključem, u skadu sa Vensovim planom.

Od 1994. do 2004.

Nekoliko bezuspešnih pokušaja da se krene sa obnovom kuće; u kući više niko ne živi – ona postaje opasna po život čak i za prolaznike.

Od 2005 do danas

  • 2005. Načelni dogovor predstavnika hrvatske i srpske vlade o zajedničkoj obnovi kuće.
  • 2006 – 2007. građevinski radovi na kući. Nazidana ograda oko celog kulturnog dobra
  • 2008. unutrašnje uređenje kuće.
    Postavljanje dela stalne izložbe o životu i delu Milutina Milankovića, započeti radovi na uređenju dvorišta – parkovne celine uz rodnu kuću Milankovića. U obnovljenoj kući održan Međunarodni naučni simpozijum “Stvaralaštvo Milutina Milankovića”
  • 2009. dovršen najveći deo stalne postavke izložbe.
    Dovršeno uređenje dvorišta, izrađena i montirana sjenica (baštenski paviljon) – obeležena 130-ta godišnjica rođenja Milutina Milankovića, osnovan Kulturni i naučni centar “Milutin Milanković.

 

Obnova rodne kuće Milutina Milankovića

Od 1995. godine bilo je nekoliko pokušaja da se krene sa obnovom kuće. Naj agilnija je bila grupa bivših Osječana, na čelu sa dr Vladimirom Jokanovićem i Brankom Jeremić. I pored velike energije, vremena i truda, sve je ostalo na mrtvoj tački. Iz ove akcije bar je nastala brošura o Milankoviću i bista ispred fakulteta za fiziku u Novom Sadu.

Slučaj je hteo da se, u septembru 2005., na predstavljanju knjige „Milutin Milanković i Matica srpska“ Božidara Kovačeka, tada predsednika Matice, nađu Аleksandar Popović, tadašnji ministar nauke u Vladi Republike Srbije, kao i Slobodan Uzelac, Radovan Fuks, Želimir Janjić, nekoliko značajnih naučnika, političke vođe Srba u Hrvatskoj i predstavnici lokalne samouprave. Аleksandar Popović, atletičar, šampion bivše države u sprintu, hemičar po obrazovanju, poreklom iz okoline Đakova, bio je dobro upoznat sa Milankovićevim delom i ugledom u svetskoj nauci. Na osnovu priče o kući i iznosu sredstava potrebnih za njenu obnovu, predložio je da dve vlade zajednički obnove naučnikovu rodnu kuću, što je načelno prihvaćeno.

Izgled kuće Milutina Milankovića pre renoviranja.

Cela priča potom se svela na to da je zalaganjem А. Popovića Vlada Republike Srbije obezbedila sredstva za građevinsku obnovu kuće, s očekivanjem da će Republika Hrvatska financirati opremanje kuće i uređenje dvorišta. Građevinski radovi su započeti krajem 2006. a dovršeni u proljeće 2007. godine. Dalje radove na opremanju kuće i dvorištu preuzela je na sebe opština Erdut, uz skromna sredstva koja su svake godine pristizala iz Ministarstva kulture Republike Hrvatske. To je znatno usporilo dovršetak radova – postavljanje stalne izložbe o životu i delu Milutina Milankovića, opremanje radnog prostora u kući, ozelenjavanje i popločavanje dvorišta, postavljanje paviljona… Tek zalaganjem tadašnjeg potpredsednika Vlade RH Slobodana Uzelca, u 2009. godini, u kojoj pada 130-ta godišnjica Milankovićevog rođenja, veliki deo posla priveden je kraju.

Izgled kuće Milutina Milankovića posle renoviranja 2009. godine.

Od 24. maja, kada je u kući održan međunarodni naučni skup „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“, pa do jeseni 2009. godine, organizovano je u kući nekoliko učiteljskih seminara, književnih večeri, tribina, okruglih stolova, predstavljanje projekata, otvoren ekološki info – punkt. Sto trideseta godišnjica Milankovićevog rođenja obeležena je krajem maja međunarodnim okruglim stolom o klimatskim promenama, predstavljanjem zbornika radova „Stvaralaštvo Milutina Milankovića“, predstavljanjem knjige Аleksandra Petrovića Ciklusi i zapisi (Opus solis Milutina Milankovića) i izvođenjem audio drame „Putnik kroz vasionu i vekove“ Olge Savić, uz muziku Vere Milanković.

U kući je, u prizemlju, uređena stalna postavka izložbe o Milankovićevom životu i delu i Milutinova spomen soba koje je dizajnerski realizovao studio „Mit“ iz Osijeka. Na spratu je višenamenska sala sa pedeset mesta, buduća informatička radionica i mala naučna radionica. U kući je i ekološki punkt sa časopisima , knjigama i audio – vizuelnom građom iz nauke – astronomije, ekologije, geografije, geofizike… U planu je da se na pogodnom mestu postavi teleskop kako bi posetioci mogli da posmatraju zvezdano nebo nad Dunavom kako je to činio Milanković, uz tvrdnju da je taj prizor čaroban.

Krajem avgusta osnovan je i počeo sa radom Kulturni i naučni centar „Milutin Milanković“, sa sedištem upravo u naučnikovoj rodnoj kući u Dalju. Milanković je želio da provede starost i umre u svojoj rodnoj kući. To mu, zalaganjem ondašnjih vlasti, nije omogućeno. Godine 1966. njegovi posmrtni ostaci preneseni su u porodičnu grobnicu daljskog pravoslavnog groblja. Ovdje počiva skupa sa roditeljima, braćom , sestrama i brojnim precima među kojima je bilo i seljaka i ratnika, oficira, generala, dvorskih savetnika, narodnih tribuna, pronalazača, filozofa…

Dvorište obnovljene kuće.

Literatura

  1. Milutin Milanković, Uspomene, doživljaji i saznanja, SANU, Beograd, 1979.
  2. Milutin Milanković, Uspomene, doživljaji i saznanja, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.
  3. Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.
  4. Đorđe Ocić, „Zapis o astronomu (Otkrivanje Milankovića)“, u: Stvaralaštvo Milutina Milankovića, SANU, Beograd, 2009.

 

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Comments are closed.