Непокретно културно наслеђе Јужног Баната

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Аутор: Јасмина Вујовић, дипл. инж. арх. Завод за заштиту споменика културе у Панчеву (Жарка Зрењанина бр.17, Панчево)

Напомена главног уредника: Овај чланак представља текст презентације за 24. међународну научну конференцију “Дунав – река сарадње”, која се ове године одржава под насловом “Вода и култура 2013”.

Увод

Захваљујући добром географском положају и природним богатствима, Јужни Банат је био насељен још у праисторији народима трачког и келтског порекла. У другом веку нове ере, Банат освајају Римљани. У трећем веку, германски Готи и ирански Сармати протерују Римљане и насељавају се. 375. године, Хуни освајају готску државу. После смрти хунског вође Атиле, коалиција германских народа предвођена Гепидима у бици у јужном Банату срушила је моћ хунске државе и успоставила своју државу. 557. појављују се Авари, који су у савезу са Лангобардима поразили Гепиде.

Словенска племена се први пут појављују у 4. веку, док се прва масовнија насељавања дешавају током 6. и 7. века пре преласка Дунава и Саве и насељавања Балканског полуострва. Међу њима су се у највећем броју налазили преци данашњих Срба. У то време територијом Баната владао је бугарски војвода Глад.

Оснивањем Краљевине Угарске, Банат потпада под угарску власт. Мађари су у почетку чинили владајући слој, док су кметови били углавном Словени. Иако су Срби на овој територији били део староседелачког словенског становништва, већи број Срба почиње да се враћа на ово подручје од 14. века. Непосредно пред отоманско освајање, Срби су чинили знатан део становништва данашњег Јужног Баната.

1552. године Банат је у име Турског царства освојио Мехмед паша Соколовић. Уочи похода, он је издао проглас Србима у Банату, написан на српском језику ћирилицом , којим је обећао повластице, знатна ослобођења од намета и пореза и заштиту имовине и живота. До 1717. године, Банат је био под отоманском влашћу. Око половине 16. века Срби су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Турке, Србе, Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје… Срби су, под вођством владике Тодора, подигли устанак против турске власти 1594. а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве, највеће српске реликвије.

Након што је Хабзбуршка монархија поразила и протерала Турке, успостављен је Пожаревачки мир према којем Банат постаје њен посед. Банат је тада уређен као посебна војничка провинција под именом Тамишког Баната и подељен на 11 округа. 1751. Марија Терезија у 8 северних округа уводи цивилну администрацију, док је од 3 јужна округа, 1768. успоставила Банатску војну границу. Јужни делови Баната остају у саставу војне границе све до 1873.

Почетком 18. века Јужни Банат је био непрегледна мочвара. Да би био житница Монархије требало је предузети мере на исушивању мочваре и регулацији речних токова, а затим приступити колонизацији. Тако се од 1716. до 1718. насељавају Немци, који су тада већ били добри стручњаци за земљорадњу, трговци и занатлије. Од Аустроугарске нагодбе (1867.), Угарска почиње да спроводи колонизацију Мађара.

После пропасти Аустроугарске, 31. октобра 1918. је под руководством локалних Немаца и Мађара, проглашена Банатска република која је расформирана почетком новембра 1918. када је  српска војска заузела ову територију. После потписивања Београдског примирја, 25. новембра 1918., уједињује се са Краљевином Србијом, а затим и део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Мировним уговорима у Версају и Тријанону одређене су границе нове државе у Јужном Банату, према Румунији.

После војног слома Краљевине Југославије 1941. године, подручје Баната је окупирано од стране немачких трупа, иако је формално било у саставу Недићеве Србије, фактички је представљало аутономну област којом је управљала локална немачка национална мањина. Током рата убијено је преко 7.500 становника Баната, а вршене су и егзекуције становништва са других подручја. На месту Стратиште поред села Јабука (територија града Панчева) немачке трупе су убиле око 20.000 људи, који су углавном довођени из логора Сајмиште код Београда. Ту је убијен и највећи број банатских Јевреја. Локални банатски Немци били су регрутовани у СС дивизију „Принц Еуген“, са седиштем у Панчеву, а она је учествовала у операцијама немачке војске широм територије бивше Југославије.

Јужни Банат је ослобођен октобра 1944. године, а од 1945. године део је Аутономне Покрајине Војводине у саставу Србије и нове социјалистичке Југославије.

Јужни Банат је данас мултиетничка средина, сачињена од 8 општина: Бела Црква, Вршац, Ковин, Опово, Алибунар, Пландиште, Ковачица и Град Панчево.

Непокретно културно наслеђе

Јужни Банат је захваљујући бурној историји и мултиетничкој структури становништва богат како материјалним тако и нематеријалим културним наслеђем. У три општине Јужног Баната које тангира Дунав налази се укупно 71 споменик културе, од чега 3 од изузетног значаја, 21 од великог значаја и 47 споменика културе.

Територија града Панчева је најбогатија споменицима културе. Има их 55, и то 3 од изузетног значаја, 13 од великог значаја и 39 споменика културе. На територији општине Ковин има 6 споменика културе, 3 од великог значаја и 3 споменика културе, док на територији општине Бела Црква има 10 споменика културе, 5 од великог значаја и 5 споменика културе. Поред утврђених споменика културе на све три територије има још доста објеката који би могли бити споменици културе, али нису довољно истражени или за њих не постоји техничка документацја која је неопходна.

Овде ће бити представљени само неки од великог низа објеката.

Споменици културе од изузетног значаја

Манастир Војловица

Налази се оквиру комплекса «Рафинерије нафте Панчево», одмах поред Панчева. Из 1405. је повеља о оснивању Војловице коју је издао Деспот Стефан. Једнобродној црквеној грађевини са полукружном олтарском апсидом, правоугаоним певничким просторима, осмостраним кубетом над наосом и слепим кубетом над припратом, дозидана је 1752. још једна припрата. 1836. изграђен је високи барокни звоник. Барокном изгледу цркве, поред карактеристичног звоника, доприноси и низ полукружним аркада на стубићима изнад кордонског венца на припрати. Крајем 18. века су изграђени конаци, осликани унутрашњи зидови храма и начињен високи барокни иконостас, коме се као аутор помиње молер Аксентије из Панчева. У току II светског рата овде су били заточени владика Николај Велимировић и патријарх Гаврило Дожић. У периоду од 1964. када је почела изградња Рафинерије па до 1987. манастир је био неактиван. Обнова и реконструкција 1987. – 1991. оживеле су га.

Црква Светог Преображења

Налази се У Панчеву, у ул. Димитрија Туцовића. Изграђена је између 1873. и 1878, на месту цркве с почетка 18. века, према пројекту архитекте Светозара Ивачковића у неовизантијском стилу. То је једнобродна грађевина крстообразне основе са куполом монументалне величине и високим звоником издвојеним попут средњовековног пирга. Прецизно осмишљена фасадна декорисана је богато профилисаним кровним венцима, вишеделним прозорским отворима и полукружно завршеним и чипкастим розетама. Главне неимарске послове извели су Фрања Ерлмајер из Београда и Михајло Томић из Панчева. Иконостасну преграду осликао је 1911. Урош Предић у духу академског реализма. Зидно сликарство којим доминирају историјске композиције урадио је Стеван Алексић.

Археолошко налазиште „Град“

Налази се на левој обали Дунава, северозападно од села Старчево, 8 км југоисточно од Панчева. Због изузетног значаја откривених налаза на овом локалитету, културе старијег неолита на простору централног Балкана добила је име старчевачка културе. На овом лоаклитету откривене су јаме – земунице елипсоидног и кружног облика, пречника 2-6 м. Међу земуницама је откопано неколико гробова са покојницима у згрчном положају. Поред великог броја каменог и коштаног оруђа и оружја, главна одлика Старчевачке културе је њена керамика сликана белом, црном и црвеном бојом. Старчевачка култура је у својој најмлађој фази била паралелна са винчанском.

Споменичко наслеђе

Археолошка налазишта

Остаци тврђаве града Ковина

ostaci_tvrdjave_kovin

Споменик културе од великог значаја. Средњовековни град Ковин подигнут је на десној обали Дунава. Могло му се прићи само са узвишења на којем је данашње насеље Ковин. Значај Ковина за одбрану јужне границе угарске државе условио је да постане развијено градско насеље које је трајало током целог средњег века. Око ковинског утврђења вођени су сукоби између Угара, Византинаца и Турака, све до његовог рушења одредбом Београдског мира 1739. Чинила су га два дела одвојена одбрамбеним јарком. Јужни део, који је скоро уништен, имао је основу неправилног троугаоног облика. Данас се још виде темељи зидова куле са пиластрима и мањи део бедема. Северни део утврђења је правоугаони простор чији се остаци бедема могу пратити на западној и северној ивици платоа.

Археолошко налазиште Дупљаја

Праисторијски град налази се 1,5 км југозападно од села Дупљаја, код Беле Цркве. То је узвишена лесна тераса правоугаоног облика, чија је површина око 6 ха. Са северозападне стране се стрмо спушта према долини реке Караш. Град је вишеслојно насеља из касног бронзаног доба. Са локалитета Дупљаја потичу двоја чувених култних колица од печене земље. То су кола у виду двоколице, са примитивно приказаним божанством на њима. Двоколица и божанство су орнаментисани урезивањем концентричним круговима и паралелним линијама испуњеним белом бојом. Локалитет је веома оштећен и врло мало истраживан.

Сакрални објекти

Захваљујући мултиетничкој структури становништва има верских објеката различитих конфесија. То су монументални објекти грађени углавном у барокном, класицистичком и неокласицистичком стилу.

Успенска црква у Панчеву

Споменик културе од великог значаја. Подигнута је између 1801. и 1810, прилозима народних добротвора међу којима је био и Карађорђе. Конципирана је у духу барока, са наглашеним елементима класицизма. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом. Западним прочељем доминира раскошан портал уоквирен са два висока издужена звоника. Виртуозно изведену пластичну декорацију фасада потенцира хоризонтална и вертикална подела архитектонских маса. Смењивање снажних стубова са угаоним стубићима и прислоњеним пиластрима доприноси утиску стремљења у висину. Посебна пажња је посвећена обради вишеструко профилисаног кровног венца и отмених коринтских капитела. Слике иконостасне преграде из 1832. прва је велика наруџбина Константина Данила.

Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе „Велика доња“ у Долову

Споменик културе од великог значаја. Изграђена је 1811. у центру Долова, као барокна грађевина једнобродне издужене основе. Полукружни олтарски простор од наоса раздваја иконостас изведен у класицистичко бидермајерском маниру. Сликану декорацију за богато изрезбарени иконостас је 1850. Јован Поповић који овде остварује једну од најлепших религиозних целина у првој половини 19. века. Пространи наос је одвојен масивним зидом са три полукружна отвора од припрате са хором. Западним прочељем доминира високи звоник, надвишен уском лименом капом.

Српска православна црква Преноса моштију Св. Николе „Мала горња“ у Долову

Споменик културе од великог значаја. Подигнута је 1888. на узвишењу изнад центра Долова, због чега је добила назив Горња. Ова складна неокласицистичка грађевина мањих димензија сазидана је на месту старије цркве из 1765, која је срушена 1877. Мирна и отмена фасадна декорација, са полукружним слепим нишама и низом аркада на конзолама, ствара утисак старе ренесансне палате. Западно прочеље је надвишено звоником. Према пројекту Драгише Милутиновића израђен је иконостас, за који је сликану декорацију извео 1901. Паја Јовановић. То је једна од ретких религиозних целина у Јовановићевом опусу.

Црква Св. Ане – Вајфертова капела у Панчеву

Католичку цркву Св. Ане подигао је Ђорђе Вајферт 1923. као породичну капелу. То је једнобродна грађевина оријентисана север – југ са звоником и сакристијом које се издвајају из основне масе. Стилски припада еклектичним грађевинама, на прочељу, звонику и разуђеним кровним површинама преовладава сецесија, западној фасади и ентеријеру олтарског простора неоготика, док се на бифорама уочавају утицаји Византије. Забатни део улазног трема обрађен је у плиткој малтерској пластици и завршен са две фигуре анђела симетрично постављене. На западној фасади објекта налази се трем са неоготским полукружно засведеним отворима. Прозори и розете су застакљени техником витража. Уз цркву се налази и дворишна зграда правоугаоне основе са фасадом која је обрађена у духу сецесије.

Румунска православна црква Св. Пророка Илије у Ковину

Зидана је 1906. у центру Ковина по пројекту Петру Шларба и његовог сина из Румуније. То је једнобродна грађевина основе уписаног крста са полукружном апсидом. На западној страни издиже се висок звоник. Фасаде су са пиластрима и вишеструко профилисаним венцима. Изнад улазног портала и бочних прозора налази се троугаони тимпанон. Зидно сликарство из 1937-38. године је рад Александра Штефа, док је иконостас допремљен из Румуније рад Јона Босиока.

Градска архитектура

Већина насеља је урбанистички уређена у време Марије Терезије. Објекти градске архитектуре углавном датирају из 18. и 19. века. То су приземни или једноспратни јавни, ређе станбени, објекти већих димензија. Фасаде су богато декорисане са стилским карактеристикама барока, класицизма, неокласицизма, сецесије и др. Градитељско наслеђе старог језгра Панчева и Беле Цркве је очувано.

Зграда Магистрата у Панчеву

Споменик културе од великог значаја. Саграђена је у периоду 1833. и 1838. као управно административни објекат, по плановима мајора Хајмана, са доминантним положајем на главном градском тргу. Данас се у њој налази Народни музеј. Грађена је као репрезентативна масивна грађевина, класицистичког стила, са основом у облику слова “П”. Има приземље и спрат, истакути централни ризалит у осовини прочеља, са порталима, стубовима који носе балкон са балустрадом и тимпаноном у чијој ниши је рељеф са фигурама крилатих нимфи и сатом. Приземље има правоугаоне прозоре са профилисаним оквирима и снажним надпрозорницама, док су прозори спратног дела полукружни, са лунетама испод наглашених архиволти. Свечану дворану декорисао је 1838. Јулије Сајдл, сликар из Новог Сада

Граничарска кућа у Панчеву

Споменик културе од великоз значаја. Саграђена је крајем 18. века са стилским обележјима барока и један је од најстаријих сачуваних градских објеката у Панчеву. Грађена је као угаона спратна грађевина са основом у облику слова “L”. Кров је висок, преломљен, са таванским прозорима. Обрада фасада је једноставна, без украса. Спратни део сачувао је првобитни изглед прозорских отвора, правоугаоног облика са плитким једноставним оквиром, док је приземље у нарушено отварањем излога. Ужи део фасаде има на средини репрезентативан балкон са оградом од кованог гвожђа, постављен на конзолама са флоралном орнаментиком.

Штапска зграда у Панчеву

Споменик културе од великог значаја саграђен око 1830. Римокатоличка црквена општина је купила зграду 1892. и према плановима Карла Хефнера 1894. извршила адаптацију. Једноствна и строга обрада фасада, карактеристична за војне објекте, добила је декоративне елементе неоренесансе. Грађена је са основом у облику обрнутог слова “П”. Главни део грађевине, према Тргу, има три куполе у облику зарубљене пирамиде. Куполе имају окулусе оивичене декоративним мотивима на атици изнад ризалита У северном крилу зграде осликани су сводови приземља и таваница степенишног дела сликарством из 1896.

Историски архив и згарада Музеја у Белој Цркви

Проглашени су за споменик културе због своје велике старости, репрезентативног изгледа, интересантног архитектонског решења, класицистичког стила и локације.

Индустријско налеђе

Почетком 18. века, под утицајем индустријализације са запада, развијају се ситније мануфактуре које користе сировине из окружења. Поред производних, грађени су и разни пратећи објекти:

  • услужни објекти – складишта, магацини, објекти за снабдевање водом и сл.
  • објекти за смештај индустријских радника
  • градња железничких станица.

Панчево као погранично насеље на обали Тамиша и у непосредној близини Дунава, предњачи јер је ту изграђен први индустријски објекат на Балкану, стара “Вајфертова” пивара, основана 1722. године. Прво пристаниште на Тамишу у Панчеву изграђено је још у 17. веку.

Стара индустријска зона у Панчеву

Већина постојећих старих индустријских објеката груписана је на левој обали Тамиша. Она се простире у дужини од 3 км, од Провијант магацина, до светионика на ушћу Тамиша у Дунав. Обухвата: Провијант магацин, Зграду старе железничке станице, Комплекс старе „Вајфертове“ пиваре, Водоторањ, Црвени магацин, Контумац, Свилару и Светионике.

И поред тога што Тамиш више није пловна река и што је његова вода загађена, због свог географског положаја, историјског, културног и друштвеног значаја и великог грађевинског потенцијала, стара индустријска зона је на нивоу региона веома атрактивна локација. Представља једну од највећих концентрација објеката индустријског наслеђа у Србији и уврштена је 2004. у Регионални програм за културно и природно наслеђе Југоисточне Европе који спроводи Савет Европе.

Већина старих индустријских објеката у Панчеву је због технолошког напретка постала застарела, напуштени су, не одржавају се и услед дејства зуба времена у лошем су стању (Стара „Вајфертова“ пивара је 2005. страдала у пожару).

Народно градитељство

У селима се налазе вредни аутентични објекти народног градитељства који потичу са краја 18. и из 19. века. Још има кућа са отвореним огњиштем, зиданим пећима, оригиналним осликаним зидовима и сл. Многе се већ претварају у етно музеје и етно куће за смештај туриста.

Одрживо коришћење

С обзиром на велики значај који културно наслеђе има неопходно га је сачувати и рехабилитовати, реконструисати их и адаптирати уз изналажење нове атрактивне намене која ће им омогућити одрживи развој тако да се очувају са свим споменичким карактеристикама, да коришћење обезбеди средства за одржавање.

Проблеми

  • Лоше стање објеката. Неопходне су хитне интервенције како не би дошло до њихове потпуне физичке деградације.
  • Морају се посматрати у оквиру окружења у којем се данас налазе.
  • Објекти који не испуњавају савремене захтеве коришћења. За многе треба пронаћи нове одрживе намене које их неће девастирати већ омогућити да „живе“, а не само да представља музејски експонат.
  • Старе и напуштене објекте треба активно укључити у савремени живот.
  • Недостатак финансијских средстава.
  • Непостојање адекватне техничке документације.
  • Не решено питање власништва над неким објектима.
  • Захтеви инвеститора који се не слажу са принципима конзервације, а ако се не нађу средства објекти су осуђени на пропадање.

Могућности

  • Велики историјски, друштвени и архитектонски значај за регион, због чега их је неопходно сачувати.
  • Креативни приступ у оквиру прописаних мера заштите.
  • Могућност промене намене у пословне, културно-забавне, образовне, рекреативне, туристичке…
  • Велика површина објеката и могућност прилагођавања новој намени која би омогућила одрживи развој.
  • Презентација културног наслеђа туристима и укључивање у туристичке руте које повезују области на обали Дунава.
  • Коришћење луке у Панчеву за пристанак туристичких бродова и предлог пројекта за градњу туристичког центра у Старој Паланци.
  • Реконструкција старих породичних кућа у селима за смештај туриста.
  • Као туристичку понуду повезати природне ресурсе (Делиблатска пешчара, Белоцркванска језера, Парк природе Поњавица, Бања Омољица код Панчева, реке Тамиш, Нера Караш, ловни туризам…) и културно наслеђе.
  • Кроз туристичку понуду повезати материјално и нематеријално културно наслеђе региона. Организовање традиционалних манифестација, презентација националних културних вредности становништва, предавања, семинара и сл. у објектима који су споменици културе.
EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Comments

Непокретно културно наслеђе Јужног Баната — 1 Comment

  1. Pingback: #Srbija Непок&#10...