Privatizacija u “privatnoj“ Srbiji

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Autor: Aleksandar Plavšin
Doktorand na Evropskom centru za mir i razvoj
Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija
aleksandarftn@gmail.com
062/ 23 – 83 – 06

Proces transformacije državne i društvene imovine u privatno vlasništvo predstavlja ključni proces ekonomske tranzicije u postkomunističkim društvima. Proces privatizacije je vrlo složen proces jer stimulišući jedne interesne grupe, automatski destimuliše druge interesne grupe. Na taj način on ne obuhvata samo ekonomski, već i socijalni aspekt države. Osnovni cilj svake privatizacije jeste da je ona ekonomski efikasna i socijalno poželjna. Osnovna prednost privatizacije jeste da privatno vlasništvo stimuliše na racionalno upravljanje imovinom. Drugim rečima rečeno gubitak se ne može socijalizovati, što je bila jedna od najčešćih praksi srpskih državnih i društvenih preduzeća. Ako bi se šire posmatrao koncept privatizacije moglo bi se reći da on sam po sebi nije cilj, nego sredstvo da se dođe do ciljeva kao što su povećanje produktivnosti, efektivnosti, efikasnosti i transparentnosti.

Takva politika stvara ambijent za nove strane investicije, koje bi dalje trebale da jačaju zaposlenost, proizvodnju, izvoz i konkurentnost kao ključne indikatore rasta jedne zemlje. O važnosti posmatranja privatizacije u širem kontekstu govori i Prioritetna oblast 8 (osam) Strategije Evropske unije za Dunavski region. Osnovna ideja navedene oblasti jeste podrška jačanju konkurentnosti preduzeća, uključujući i razvoj klastera. Iz prethodno navedenog jasno je da je privatizacija sprovedena na “pravi način“ važna ne samo za unutražnji razvoj zemlje, nego i za regionalnu saradnju. Srbija mora da radi na povećanju svoje atraktivnosti kako bi postala “privlačan“ partner za saradnju i izgradila kapacitete za sprovođenje regionalnih strategija.

“Milton Fridman je na predavanju koje je održao u vreme samog početka tranzicije (1991) izneo stav da je najbolji program za istočnu Evropu moguće sumirati u svega tri reči: privatizacija, privatizacija i privatizacija“. (Stojanović 2005, p. 36)

Osnovna logika produktivne privatizacije (Jovanović 2011) se zasniva na conceptu da svako preduzeće treba prodati pod uslovom da se dobijena sredstva ulože u ekonomsku aktivnost koja donosi veću sadašnju i buduću dobit od one koje donosi preduzeće koje se prodaje. Efikasna metodologija procesa privatizacije sadrži sledeće faze:

  1. Kolika je minimalna cena po kojoj se prodaje firma?
  2. Kako, kada i na šta će da se utroše primljena sredstva?
  3. Da li će i kada tako uložena sredstva svih građana Srbije doneti veću dobit nego što ga sada ostvaruje prodavano preduzeće?
  4. Ko će, kada i kako sve to da javno proveri i objavi rezultate?

Da je Srbije bila dosledna ovim “koracima“ privatizacije, ekonomska “slika“ države bi bila mnogo “lepša“. Ujedno bi se građani Srbije osećali kao aktivni učesnici transparentne privatizacije, a ne kao nemi posmatrači raznih manipulacija na njihov račin.

Period u Srbiji koji je prethodio procesu tranzicije (rat, kriza, sankcije) nikako nije išao u prilog privatizaciji. Svi navedeni događaji snizili su rejting Srbiji za potencijalne investitore. To je smanjilo “profitabilnost“ države i društva koja je ostvarena tokom procesa privatizacije. Takva politička klima u startu je poništila komparativne prednosti u odnosu na druge zemlje u tranziciji.

O neophodnosti procesa privatizacije govori sledeća ilustracija: “Krajem 1994. godine, državni sektor raspolagao je sa 26,1 %, društveni sa 34,5 %, mešoviti sa 27,9 %, zadružni sa 2%, a privatni sa svega 9,5 % ukupne privredne aktive. Istovremeno, 200.000 privatnih preduzeća (90 % ukupnog broja preduzeća), raspolažući tek sa 9,5 % aktive, stvaralo je gotovo trećinu (32,2 %) društvenog proizvoda“. Ekonomski institut (1996, 62 navedeno prema Stojiljković 2011, p. 333)

Efekti privatizacije su veoma negativni. U toku poslednje decenije (2000-2010) bez posla je ostalo gotovo pola miliona ljudi. Prema podacima agencije za privatizaciju, privatizovana preduzeća su smanjila broj radnika za 60%, dok su neprivatizovana otpustila 54% radne snage. Ovaj podatak dokazuje da privatizacija sama po sebi nije uzrok tolike nezaposlenosti. Tehnološka zastarelost, nesposoban menadžment i nekonkurentski proizvodi doveli su do veoma “siromašne“ privrede u Srbiji. Međutim to ne opravdava tezu da je privatizacije sprovedena na neprofesionalan način metodom “improvizacije“. Četvrtina kupoprodajnih ugovora iz procesa privatizacije je formalno poništena, a broj ne tako uspešnih privatizacije je mnogo veći. Tako visok stepen nezaposlenosti dovodi u pitanje održivost celokupne fiskalne politike države. Broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih lica je 1:1,03 (Veljović 2012). Navedeni podatak govori o teškoj održivosti celokupnog fiskalnog sistema. Ako se takvom podatku pridoda činjenica da životni vek čoveka na globalnom nivou raste, pred intelektualcima je veliki izazov za iznalaženje rešenja za ovu problematiku.

Ukoliko bi se izvršila analiza nivoa zadovoljstva svih lica koja su na neki način bila uključena u proces privatizacije može se zaključiti da su radnici veoma nezadovoljni, smatrajući da je proces privatizacije omogućio profit državnim funkcionerima i novim vlasnicima. Sa druge strane novi vlasnici kapitala često se žale da su i oni bili predmet manipulacije političkih funkcionera, tvrdeći da zapravo procesom privatizacije nisu dobili ono što su kupili, jer podaci iz prospekta ne odgovaraju stvarnom stanju.

Rezimirajući tok tranzicije u Srbiji, stiče se utisak da je kroz period tranzicije prošla jedna “privatna kompanija“, a ne suverena država. Uvid u proces privatizacije i koristi od procesa privatizacije imali su samo političari, “krupni akcionari“, kao i ostali “stejkholderi kompanije Srbije“. Većina “običnih“ radnika kao da nikad nije radila u tim državnim i društvenim preduzećima, kao da nikad nisu ulagali u ta preduzeća, postali su neupotrebljiv resurs, bez dugoročnog i održivog plana o njihovom zaposlenju nakon procesa privatizacije. Kreiran je ambijent u kome je građanima apsolutno anulirana svest da je svako državno i društveno preduzeće delom i njihovo, što je dovelo da njihove potpune pasivnosti. Kroz navedenu komparaciju moguće je zaključiti da su najveći profiteri privatizacije: oni koji su imali pristup svežim informacijama, oni koji su imali novac i poznavali ljude na izvoru informacija i strane kompanije, koje su iskoristile celokupno političko-ekonomsko stanje, i po relativno niskim cenama dolazili do preduzeća i atraktivnih lokacija.

Literatura

Agencija za privatizaciju Republike Srbije [Internet] www.priv.rs

Anon (2012) Tužilaštvo: Provereni navodi za 24 privatizacije preduzeća. Blic [Internet], April 16, http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/317507/Tuzilastvo-Provereni-navodi-za-24-privatizacije-preduzeca [Pristupljeno 17. Aprila 2012].

Anon (2012) Za 10 godina u Srbiju se slile 33 milijarde evra. Blic online [Internet], April 15. http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/317322/Za-1i0-godina-u-Srbiju-se-slile-33-milijarde-evra [Pristupljeno 15. Aprila 2012].

Antonić, L. (2007) Tranzicija u Srbiji: zašto i kako dalje. Tržišno rešenje [Internet], Novembar 13, http://trzisnoresenje.blogspot.com/2007/11/tranzicija-u-srbiji-zato-i-kako-dalje.html [Pristupljeno 23. maja 2012].

Avramović, D. (1994) Tranzicija u istočnoj Evropi. Beograd, Evropski centar za mir i razvoj.

Đuričin, D. (n.d.) Tranzicija, stabilizacija i održivi razvoj: perspektiva Srbije. Beograd, Ekonomski fakultet. http://www.ses.org.rs/pdf/djuricin.pdf [Pristupljeno 20. maja 2012].

Kaldor, M. & Glasius, M. (2006) A Human Security Doctrine for Europe: Project, Principles, Practicalities. London and New York, Routledge.

Jovanović, M. (2011) Šta bi seljak rekao kao savetnik za prodaju Telekoma? Nova srpska politička misao [Internet], Februar 2. http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/sta-bi-rekao-seljak-kao-savetnik-za-prodaju-telekoma-q.html [Pristupljeno 10. aprila 2012].

Kašćelan, B & Krsmanović, D. (2012) Ekonomsko i političko lobiranje. Beograd, Zavod za udžbenike.

Kontić, Lj. (2007) Restruktuiranje i privatizacija velikih društvenih preduzeća u Srbiji. Beograd, Institut za evropske studije.

Petković, V. (2008) Tranzicija u Srbiji – Osam godina reforme [Internet]. Leskovac, Srpski Ekonomski Forum. http://www.sef.rs/wp-content/uploads/tranzicija_u_srbiji_osam_godina_kasnije_vladimir_petkovic.pdf [Pristupljeno 22. maja 2012].

Stojanović, B. (2005) Tranzicija u Srbiji – privredno lutanje. Beograd, Institut za evropske studije.

Stojiljković, Z. (2011) Srbija u lavirintima tranzicije – ogledi iz političke sociologije savremenog društva. Beograd, Službeni glasnik.

Strategija Evropske unije za Dunavski region (2010) SEC(2010) 1489/3. Brisel, Evropska komisija.

Veljović, S. (2012) U Srbiji više ljudi prima penziju nego platu. Blic online [Internet], Maj 29, http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/325761/U-Srbiji-vise-ljudi-prima-penziju-nego-platu [Pristupljeno 30. maja 2012].

EmailFacebookGoogle+LinkedInTwitterShare

Comments are closed.