Autor: Zoran Gavrilović, Dip.inž.

Napomena urednika: Na današnji dan, 18. aprila 1999, ovde u Beogradu nismo svi bili ni svesni koliko smo blizu katastrofi. Jesmo drhtali na snažne detonacije iz pravca Pančeva i jesmo na upozorenje preko radija pripremili krpe navlažene vodom i sirćetom. Ali nismo ni slutili da bi nam ta odbrana bila od nikakve koristi, da nam se nije osmehnula sreća u nesreći. Kako se sve to odigralo pre 15 godina, stručno objašnjava uvaženi član Međunarodnog naučnog foruma “Dunav – reka saradnje”, Zoran Gavrilović.

18 aprila 1999.godine dogodilo se nešto čudesno što nas je spaslo sigurne smrti koja nam je bila namenjena onako kolateralno. O tom događaju ima malo podataka i niko ga nije svrstao u grupu događanja koja treba zapamtiti jer se zaista dogodilo čudo uprkos hladnoj i nemilosrdnoj logici zapadnih planera, koji su, svaki svoj potez dobro isplanirali do najsitnijih detalja i to su sproveli u delo. Jedan sam od retkih koji je svojim očima gledao i shvatio kako, se dobro isplanirano ubijanje stotina hiljada građana Beograda i okoline, briše malim neočekivanim pokretom prirodnih sila.

Zaista je to bio period kada je smrt slobodno šetala Srbijom i kosila na svim stranama. Ruku na srce ti su otkosi bili mali i neodgovarajući razmerama upotrebljene vojne sile. U tom trenutku nisu želeli da bace „taktičku bombu“ (čitajte atomsku bombu snage one iz Hirošime, koje nisu zabranjene sporazumima o nekorišćenju nuklearnog oružja), jer bi taj čin bio dokaz nemoći nezamislive vojne sile da savlada maleni narod i vojsku, kojima je prethodno značajno smanjen vojni potencijal.

Zato su odabrali način koji će izgledati sasvim slučajan, pa ljudi moji, sami su Srbi krivi kada su svoju prestonicu sa svih strana okružili otrovnim industrijama.

U svojim pismima tokom bombardovanja sam nakon tog događaja u svet posalo sledeću vest:

Jedino veliko zlo koje su Nečastivi načinili je uništenje Pančevačke Petrohemije i Azotare. Takvim dejstvom, koje nije slučajno, prouzrokovali su pravu ekološku katastrofu. Oblak otrovnih gasova, koji su u međusobnim reakcijama stvarali «koktel» smrtonosnih otrova, pa i čuveni bojni otrov Fozgen. Očigledno je bio namenjen Beogradu jer ga je vetar terao prema Beogradu gde bi u jednom danu pobio dva miliona Srba, što nikom do sada nije pošlo za rukom. Ipak nameravana Đavolja Apokalipsa je Božjom pomoću sprečena oko 16:00 h. Prava letnja oluja sa jakim pljuskom je oborila otrovni oblak i poterala ga prema Mađarskoj sa čije su teritorije napali NATO avioni. Da su pametni shvatili bi poruku, ali izgleda da to nisu u stanju, jer da jesu nikada im ne bi palo na pamet da nas napadnu, niti da smišljaju razna ubojna oružja. Opet se ponovila priča sa bojnim otrovima iz Prvog Svetskog rata kada je vetar vratio Nemcima otrov namenjen Francuzima i Englezima, a sada kažnjava liziguze.

Tada nisam imao mogućnosti da naširoko objašljavam šta se zaista dogodilo. Prošlo je više od dve godine dok nisam pokupio podatke i fotografije koji bolje od bilo kakvog ubeđivanja pokazuju prave namere.

Zaista je Beograd sa svih strana okružen otrovnim industrijama u kojima je svaka havarija opasnost za stanovništvo u okolini i šire. Pančevo je jedno od tih mesta. Tu je rafinerija nafte uz koju se nalazi petrohemijska industrija koja energiju i druge sirovine dobija direktno od rafinerije. Svakako je tu Dunav kojim stižu sirovine i odlaze proizvodi.

Tog dana su po Srbiji i svakako u Pančevu razarali sve što nam je korisno, ali u slučaju Petrohemije su uradili drugačije. Petrohemija kao sirovinu koristi produkte nastale preradom nafte i više vrsta soli. Proizvodi su veštačka đubriva, hlor, Vinil Hlorid Monomer i svakako Polivinil.

Pogled na Pančevo sa beogradske strane je bio zastrašujući i danju a noći kada su bombardovali Industrijsku zonu ličio je na serije atomskih eksplozija. Dobro sam znao šta se u toj zoni nalazi i da postoji velika opasnost da pogode rezervoare sa Hlorom, VCM i Lužinama (Sode) kojih ima natijumovih, kalijumovih, kalcijumovih i amonijumskih.

Goreli su rezervoari nafte i derivata koji su razarani do neprepoznatljivosti. Na ta način je uništeno i snabdevanje Petrohemije energijom i sirovinama ali je u vazduh dospela značajna koncentracija ugljenikovih oksida (monoksida i dioksida), kao i cela gama ugljovodoničnih jedinjenja. Na taj način je obezbeđeno sve što treba da se u vazduhu prirodno „spontano“ stvore razna hemijska jedinjenja. Pa ako onako „kolateralno“ nastane i neki otrov tu su bombarderi neodgovrni jer su bombardovali naftana a ne hemijska postrojenja jer su „profesonalci“ i oni su naučili šta je „dozvoljeno“ a šta je, raznim konvencijama, „zabranjeno“.

Inače je napad na hemijsku industriju koja sadrži otrove zabranjen brojnim međunarodnim konvencijama. I zaista je nisu direktno bombardovali, bar ne pogone sa otrovima, ali su to uradili na krajnje podmukao način onako kako su uvek govorili „kolateralno“.

Razornim bombama su razarali skladišta veštačkih đubriva (ta ona nisu otrovi jer se koriste u poljoprivredi), Rafineriju nafte jer ona proizvodi naftu za „Miloševićeve“ tenkove i njegovu „zločinačku“ mašineriju. A Petrohemiju, ta nju nisu bombardovali jer se jasno vidi kako izgleda ono što oni raznesu bombama. Uostalom nisu krivi ako neko parče metala „kolateralno“ nanese oštećenje nekom postrojenju u Petrohemiji.

Hlor je oksidant koji reaguje slično Kiseoniku i danas se nalazi u brojnim jedinjenjima koja su navodno odgovorna za stvaranje ozonske rupe. Naime Freon (ugljeno-hlorno-fluorno jedinjenje) je dugo sastavni deo sistema kućnih frižidera i klima uređaja. Proglašen je štetnim i navodno je zamenjen „bezopasnim“ jedinjenjem. Ali ozonska rupa se ne smanjuje. Zašto? Odgovor je jednostavan.

Kosmičke i balističke rakete Spejs Šatl koriste hlor kao oksidant pa svako njihovo lansiranje u atmosferu donese više Hlora nego svi frižideri u svetu. Raketni motori koji koriste čvrsto gorivo takođe sadrže značajan procenat hlora. Naime, raketna čvrsta goriva su sačinjena od dve komponente – goriva i oksidatora. Gorivo je najčešće asfalt, guma, nitroceluloza i drugi baruti. Oksidator je od davnina pa i danas Šalitra. Danas se koriste drugi oksidatori među kojima je najviše primenjivan Kalijumperhlorat (KClO4). Raketna goriva spadaju u barute koji, bez obzira u šta verujete, gore a ne eksplodiraju.

Vinil Hlorid Monomer (VCM) je organohlorno jedinjenje hemijske formule (H2C:CHCl) koji se koristi za proizvodnju PVC-a koji jednostavno nazivamo Polivinil. Molekularna formula mu je (C2H3Cl)x. Na normalnoj temperaturi i pritisku to je otrovan gas koji je uz sve to zapaljiv i kancerogen. Zato se čuva u sfernim rezervoarima sa višestrukim zidovima i sa niskom temperaturom da bude u tečnom stanju. Da li treba objašnjavati šta se desi ako je rezervoar otvoren i ako je vatra u blizini tog rezervoara. VCM je veoma zapaljiv i u tečnom stanju a u gasovitom eksplodira u pregrejanom rezervoaru. Da se to dogodilo eksplodirao bi i drugi rezervoar bez obzira što je bio prazan. Pitanje je kako su znali koji je pun?

Na slikama je jasno vidljivo da su rezervoari pocepani bez eksplozije i vatre. Iz tako otvorenih rezervoara tečni hlor je jednostavno isparavao. Koje je oružije nanelo takva oštećenja nije mi poznato. Komad metala? Možda, jednom rezervoaru a ne i celoj bateriji. Slično je i sa rezevoarima Sode. Oštećenja su na pravom mestu. Skoro 3000 tona Sode je isteklo iz oštećenog rezervoara u Dunav. I taj, kao i drugi rezervoari, su „slučajno“ pocepani. Nema tragova vatre a ni eksplozija. Jednostavno su otvoreni i otrovi su mogli da slobodno ispare ili isteknu.

Tog dana 18.aprila 1999.godine složene su sve kockice velike slagalice „Kolaterala Beograd“. Rafinerija je danima gorela a rezervoari Petrohemije su otvoreni kao sardine. Oticanje i isparavanje je krenulo u skladu sa očekivanjima. Sasvim sigurno da su na zemlji postojali ljudi koji su, meni nepoznatim oružjima, označili rezervore. Ta oružja su naciljanim rezervoarima isekli debeli metal kao da je od papira. Uostalom slike govore najbolje. U tom poslu nije smelo da bude vatre ili varnica jer bi sve otišlo u vazduh. Moguće je da su sečenje obavili komandosi alatom koji je u prošlosti bio „omiljen“ kod obijača sefova i zvali su ga „zečija noga“. Taj alat je sekao debele zidove sefova kao da su obične konzerve. Jednostavno treba iseći metal a razlika pritisaka atmosfere i u rezervoaru završi ostalo.

Planirano „kolateralno“ ratno dejstvo ima jednu manjkavost. Zavisi od atmosferskih prilika. Brzina vetra i termička kretanja moraju biti lagana da obezbede „prirodno“ mešanje hemikalija i stvaranje otrovnih koktela, a pravac mora biti usmeren prema „meti“, koja je tokom proteklih milenijuma poznate istorije uništavana 112 puta a ime joj je Beograd.
Vremenska prognoza, pa to nije nikakav problem. Beogradska meteorološka škola je iznedrila numeričku meteorološku prognozu koja je i danas najbolja u svetu.

U to vreme je naša grupa meteorologa tri puta uzastopce pobedila u takmičenju evropskih meteorologa i to dva puta u ratnim uslovima. Od tada do danas se takva takmičenja više ne održavaju. Danas je pouzdanost numeričke meteorološke prognoze za 72 sata unapred prešla 90%, a 1999.godine je bila oko 80%.

Svako ko se tada nije sakrivao u mišiju rupu u kojoj nije mogao da vidi ništa a osećao je sopstveni strah mnogostruko uvećan teskobom i neizvesnošću, mogao je da vidi neprestano vedro nebo bez oblaka i bez kiše, što inače nije uobičajeno u našim predelima u tom periodu godine. Možda je to bila neka verzija meteorološkog rata jer je avionima i satelitima Agresora to odgovaralo i bilo preko potrebno, bez obzira na priču o „gledanju kroz oblake i maglu“.

Meteorološka situacija 18 aprila je bila idealna za operaciju „Kolateral“ kako bih je nazvao. Vremenska prognoza je bila neumoljiva. Nema nikakvih očekivanih naglih promena vremena. Sve je onako kako planeri „Kolaterala“ mogu poželeti.

Nešto pre 15 časova moji prijatelji su mi javili da prema Beogradu polako putuje otrovni oblak sačinjen od „koktela“ raznih otrova među kojima je i poznati bojni otrov iz Prvog svetskog rata – Fozgen Neki ga nazivaju Fosgen što je nemačka transkripcija a izgovor je Fozgen). Rečeno mi je da bežim što pre mogu.

Evakuacija velikog fudbalskog stadiona je ozbiljan problem i ne može se uraditi za deset minuta jer su ograničenja raspoloživa izlazna i evakuaciona vrata i širina hodnika, stepeništa i prolaza. To su osnove propusne moći.
U Beogradu je situacija mnogo složenija. Glavne saobračajnice nemaju propusnu moć potrebnu za brzu evakuaciju dela grada a šta reči za ceo grad. Sasvim izvesno da bi automobili zatvorili sve ulice i onemogućili pešake koji imaju kakvu takvu šansu da se spasu.

Razmislim o upozorenju i zaključim da postoji mala mogućnost da preživim bežaniju. Gas maske nisam imao. Bolje rečeno, četiri godine ranije sam rashodovan kao rezervni vojnik i vratio sam svu vojnu opremu pa i gas masku. Pored svega u kući je moj otac brojao svoje poslednje dane.

Zaključio sam da ne želim da bežim i da pokušam da preživim otrovni vazduh. Odlučio sam da pokušam da bar jednu prostoriju izolujem od spoljnog vazduha. Provere zaptivenosti nema pre dolaska otrova. Ako bude zadovoljavajuća postoji šansa da u njoj preživimo smrtonosnu koncentraciju otrova. Pripremio sam improvizovane maske od crnog luka, uglja i gaze kao neku zaštitu od otrova manje koncentracije. Zaista nisam znao kakava će otrovna smeša doći. Nadao sam se da će ta maska ublažiti delovanje otrova koji uspe da uđe u prostoriju.

Mnogo kasnije je u opticaj stavljena „zvanična“ verzija da je tu bilo „lakših“ otrova ali ne i Fozgena. Kao nije bilo uslova za nastanak tog otrova jer nema svih potrebnih sirovina, a takođe nije bilo uslova za ni za „ozbiljne situacije“. Takvo tvrđenje može da progutaju prosečno nepismeni ljudi koji, nažalost čine većinu stanovništva. Ako tu dodamo i procenat onih koji su učili kakvu takvu hemiju, pitanje je koliko njih ume da da smislen odgovor i na jednostavna pitanja iz hemije i hemijskih reakcija. Situacija je slična svuda u svetu pa se zato sve nesreće u hemijskoj industriji brzo zaborave.

Daću kraće opise pa sami zaključite da li su postojale sirovine i uslovi za nastanak Fozgena u drugih otrova.

Fozgen je derivat ugljene kiseline kod kog su obe hidroksilne grupe zamenjene atomima hlora. Nema izomera. Može se svrstati i u organska (derivati karboksilnih kiselina) i u neorganska jedinjenja (oksi halogenidi – POCl3, SOC l2…) ali je po svojim osobinama sličniji derivatima karboksilnih kiselina (reakcija sa amidima, amonijakom…). Molekularna formula je: COCl2. Na prostoru Petohemije i okolo nalazilo se sledeće:

• Ugljene kiseline su nastale sagorevanjem nafte i derivata u reakciji sa vodom i sredstvima za gašenje vatre.
• Hlor je oslobođen iz rezervora u koje je smeštan nakon Hlor – alkalne elektrolize a nuzproizvod je natrijumova soda.
• Vinil Hlorid Minomer (C2H3Cl)x je isparavao slobodno.
• Amonijak (NH3) i amonijačna baza (NH4OH) služe za proizvodnju veštačkih đubriva i ti su rezervoari pocepani.
• Kalcijumove (Ca(OH)2) i kalijumove (KOH) baze koje takođe služe za proizvodnju veštačkih đubriva.
• Skladišta đubriva su razneta tako su razne vrste đubriva prosute svuda.

Pitanje je šta od hemijskih jedinjenja nedostaje za stvaranje Fozgena i ostalih otrova među kojima je najopasnija grupa Dioksina koja nastaje kao nuzproizvod procesa proizvodnje Vinil Hlorid Monomera. Reč je o otrovu koji se koristi na dva načina.

U poljoprivredi se koristi hao herbicid (uklanja nepoželjne korove). Raznim koncentracijama i dodacima se ostvaruje selektivno delovanje na pojedine biljne vrste.

Kada se koristi kao bojni otrov naziva se „Defolijant“. Namena mu je potpuno uništavanje vegetacije. Korišćen je u Vijetnamu. Američki vojnici su ga zvali „Žuti prah“. U zavisnosti od koncentracije dioksina vegetacija nestaje u periodu od nekoliko dana do nekoliko nedelja.

Bez obzira da li je reč o mirnodopskoj ili ratnoj verziji, dioksini spadaju među najtoksičnija hemijska jedinjenja. Već u izuzetno malim količinama uzrokuju tumore, bolesti endokrinih žlezda, smanjenje imuniteta, dijabetes, kožne probleme, te ugrožavaju reproduktivnu sposobnost i mutageni su.

To su prvi saznali američki vojnici koji su iskrcavani na „čist“ teren. Posledice su Kancer, poremećaji Tireoidee, sterilitet i deformisana deca.

Ništa bolje nije ni kod nas jer su ratari rado usvojili primenu herbicida umesto motike. Rezultat je isti kao i kod američkih vojnika i to sve bez bombardovanja. Čude se zašto oboljevaju i pate od svih navedenih problema kada se hrane hranom odgajenom na prirodan način, samo za sebe. Ono što je bilo namenjeno za prodaju uzgajano je uz primenu herbicida. Uvek se iznenade kada im objasnim da su oni sami prvi došli u kontakt sa koncentrisanim herbicidima, a ono što ode na tržište dobro je isprala kiša i sneg.

U normalnim uslovima dioksini i druga toksična jedinjenja, nuzprodukti proizvodnje PVC-a, poput etilen dihlorida ili vinil hlorida, nalaze se u gasovima i otpadnim vodama iz procesa proizvodnje.

Dok sam se pripremao za pokušaj preživljavanja otrova, opazim na jugozapadu pojavu koja se zaista retko događa. Reč je munjevitom stvaranju olujnog oblaka Kumulonimbusa koji je pred mojim očima nastao za nekoliko minuta. Meteorološka nauka tvrdi da se takva pojava događa jednom u deset hiljada slučajeva. Uobičajeno je vreme nastanka takvog oblaka šest do osam sati.

Kada sam to video pozovem prijatelje u radarskom meteorološkom centru i pitam ih da li vide što i ja i koji će pravac oluje biti. Odgovore mi da gledaju nešto o čemu su učili i tokom decenija rada nisu videli. Obaveste me da će oluja imati severoistočni pravac što me obraduje.

Na sreću, planirana evakuacija stanovništva nije započeta do trenutka munjevite promene od vedrog neba sa laganim vetrom u olujni oblak sa velikom brzinom i snagom vetra kao što je oblak na slici.

Oluja je protutnjala preko Beograda i otišla put Pančeva. Sa otrovnim frontom se sudarila iznad Dunava, poduhvatila je otrove i odnela ih daleko van granica Srbije. Pančevo je moglo da diše što je inače bila retkost i u mirnodopskim uslovima.

Kasnije su mi kolege iz Rumunije pričali da je taj „kolateralni“ otrov pao u Rumuniji i da na tim mestima nekoliko godina nije nikao ni najotporniji korov. Sasvim sigurno je reč o dioksinima koji su nastali onako „kolateralno“ ali u koncentraciji bojnih otrova „defolijanata“. Oni stariji se možda sećaju jedne velike hemijske katastrofe u Indiji. Nazvana je po mestu događanja „Bopal“. Naseljenost tada pogođenog područja je bila znatno manja u odnosu na milionski Beograd. Ne smem ni da zamislim šta bi se dogodilo sa nama da su nečasni planeri ostvarili svoje namere.