У Србији током 20. и 21. века нема писаних трагова о постојању, типологији и развоју српске културно-парковне баштине. Још мање се зна о вртно-парковном, односно пејзажно-архитектонском градитељству, стваралаштву, култури и уметности.
Такође, данас није могуће рећи да је културно-парковна баштина Србије богата квалитетом и бројем, али се може рећи да су њени делови на пр. у српском Подунављу и другим подручјима непознати и недовољно истражени. То је свакако један од разлога што је културно-парковна баштина неадекватно презентована у разним публикацијама, туристичким водичима, али и у планско-урбанистичким документима.
Мањкава знања о вртном или парковном градитељству, стваралаштву, култури, уметности и културно-парковном наслеђу Србије допринело је мишљењу неких аутора у окружењу да вртна и парковна уметност на југоистоку Европе нема стилске одлике, а с тим у вези ни димензију вишевековне традиције, ни градитељско-урбаног континуитета, ни стваралачки, културни и градитељски значај, па онда ни туристичку привлачност.
Таква ситуација је настала под дејством неадекватних законских регулатива након Другог светског рата, које су увелико допринеле деградацији културно-паровног наслеђа у српском Подунављу, али и у ширем окружењу. Међутим, томе је допринела и неадекватна универзитетска едукација, која планиране, пројектоване и грађене објекте вртно-парковног градитељства, стваралаштва, културе, уметности и културно-парковног наслеђа једнострано сврстава у природне тековине и творевине.
Тако се већ деценијама кроз неодрживу 2Д-едукацију, 2Д-регулативу и 2Д-планско-урбанистичку документацију спроводи њихова дводимензионална деградација, која квазистручно потире вртно-парковно обликоване, стилизоване и градитељски изведене физичке структуре, објекте или артефакте урбаносрединског пејзажа и културно-парковног наслеђа, а пејзажну архитектуру волшебно своди на хортикултуру.
На крају, сви ови разлози су увелико доринели да културно-парковна баштина у српском Подунављу остане неистражена и препуштена забораву у односу на преостали део градитељско-културне баштине. На основу тога, историја српске вртне или парковне архитектуре, па и само вредновање њених градитељско-урбаних остварења, олако се маргинализују и деградирају, при чему се заборавља да су то неодвојиви и вредни делови српског, европског и светског вртно-парковног градитељства, стваралаштва, културе и уметности.