Аутори:
Др Добрица Весић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду у Београду;
Мр Србијанка Стојић, ЈП “Србијаводе”, Београд;
Мр Лидија Беко, Рударско-геолошки факултет у Београду
Ово је други део чланка, уколико сте пропустили погледајте уводни део.
Анализа ризика пројектног финансирања
Највећи ризици с којима се спонзори пројекта суочавају, у савременим условима глобалне финансијске и опште економске кризе, су: политички, правни, финансијски, конструкциони, оперативни и тржишни ризик.
Политички ризик произилази из потенцијалних могућности појављивања политичких догађаја, као што је рат, револуција, експропријација активе, промена пореске политике, девалвација валуте, проблеми контроле размене с иностранством, извозна ограничења и сва остале активности Владе, које могу утицати на профитабилност пројекта. ((Lang L.H.P., 1998, “Project finance in Asia”, Nort-Holand, Amsterdam)) Међутим, политички ризици могу бити изузетно високи, нарочито у земљама у развоју, које имају нестабилну Владу, те сходно томе промене у Влади могу утицати на политику пројекта, али и на спонзорство пројекта. ((Tam, C.M., 1999, “Financial commitments of BOT projects”, International Journal of Project Management, 17 (6) ))
Финансијски ризик везан је за стопе по којима се мења валута, инфлацију, и трошкове капитала (каматне стопе). Ризик размене с иностранством често је изузетно висок у земљама у развоју, нарочито у онима у којима је карактеристична висока стопа инфлације. Трошак капитала и не мора бити везан директно са земљом у којој треба да се реализује, али може директно бити везан са земљама у којима се прикупља.
Конструкциони ризик превасходно се односи на одлагање конструкционе фазе и време покрића трошкова. Одлагање конструкционе фазе може бити условљено техничким потешкоћама, лошим менаџментом, или са оба фактора подједнако. Како се код пројектног финансирања инвеститори ослањају на приход остварен по основу реализованог пројекта, у смислу покрића трошкова инвестиције, извесно је да ће свако одлагање завршетка самог пројекта, истовремено одложити и њихову могућност наплате по основу оствареног прихода. Трошкови покрића ће утицати на профитабилност пројекта увећањем конструкционих и финансијских трошкова.
Операциони ризик се односи на трошкове пословања комплетног основног средства. У основи, трошкови пословања и одржавања могу превазићи планиране трошкове. Неукључени, односно занемарени, трошкови пословања ће исто тако деловати негативно на профитабилност пројекта.
Тржишни ризик најчешће произилази из ризика тражње и цена. Ризик тражње је свакако заснован на тражњи за самим производом или услугом, коју је могуће пружити реализацијом одређеног пројекта. Ризик цене је ризик који се односи директно касније на цену производа или услуге, који се обезбеђују реализацијом инфраструктурног пројекта. Наравно цена је увек подложна извесним корекцијама од стране државе, која сходно томе, преузима на себе и одговарајуће обавезе суфинансирања, што се уосталом врло често може видети код наплате путарине, или суфинансирања сличног типа.
Разумевање ризика пројекта је изузетно значајно приликом дефинисања одговарајуће и конкретне стратегије финансирања. Зајмодавци, баш као и сами инвеститори, свакако избегавају учествовање у пројектима који су високоризични, осим у ситуацијама када не могу одолети због изузетно високе стопе повраћаја на ангажована средства.
Гаранције за инвестиционе пројекте
Са правног и економског аспекта, гаранције су основни инструмент смањивања очекиваног или предвидивог ризика пројекта. ((Гаранција је уговор којим трећа страна – гарант – јамчи да ће одређена обавеза, нпр. изградња објекта или плаћање, бити извршена од стране гаранта уколико је претходно не изврши уговорна страна, налогодавац, на коју се гаранција односи.)) У савременим условима отежаног прикупљања финансијских средстава гаранције, најчешће, издају банке или осигуравајућа друштва.
Банкарске гаранције се употребљавају код извођења инвестиционих послова у којима извођачи наручитељу подносе неколико врста гаранција. Могућа је њихова примена и код других домаћих или међународних пословних трансакција, и то када се жели добити додатно осигурање за поврат одређеног износа или извршење обавезе. Основне врсте банкарских гаранција су:
- понудбена гаранција – којом извођач гарантује склапање уговора с наручиоцем ако његова понуда буде одабрана као најповољнија;
- гаранција за повраћај аванса – инструмент осигурања којим се јамчи повраћај примљеног аванса; и
- гаранција извршења – којом се гарантује потпуно извршење уговора према унапред одређеним критеријумима ((осигурана је одговарајућим вредносним папиром и/или обавезом накнаде штете инвеститору)).
Институције које пружају гаранције у међународним трансакцијама, уз банке и осигуравајућа друштва, сврставају се у две основне групе:
- извозно кредитне агенције – уз кредите, извозно кредитне агеције пружају гаранције и осигурања својим клијентима; у појединим случајевима њихове гаранције условљене су противгаранцијама државе у којој се пројекат реализује, и
- мултилатералне развојне банке – банке попут Светске банке и Европске банке за обнову и развој (EBRD) које, уз кредите одобравају гаранције и осигурања ((од политичких ризика или комерцијалних ризика)).
У оквиру Светске банке, гаранције издају Међународна банка за обнову и развој (IBRD) и Агенција за мултилатерално гарантовање улагања (MIGA). IBRD приватним зајмодавцима одобрава гаранције с делимичним покрићем ризика, којим се зајмодавци осигуравају од неплаћања, или гаранције с делимичним покрићем кредита, којима се поједине исплате дуга заштићују од свих облика ризика. MIGA пружа осигурање кредитора од политичког ризика у склопу уговора о давању гаранција за инострану главницу те дужничка улагања, не тражећи, при томе, гаранцију земље у којој се инвестира.
Закључак
Пројектно финансирање се данас примењује како у неразвијеним тако и у високо развијеним земљама за финансирање најкрупнијих инвестиционих захвата, али и код земаља у развоју, указује на његову супериорност у поређењу са директним инвестирањем, и другим облицима улагања у иностранству, што га чини атрактивним и актуелним и у нашим условима, и за наше прилике. Повећањем броја инвеститора у Србији, и развојем потребе за унапређењем и изградњом инфраструктуре, указала се потреба и за пројектним финансирањем, које се не базира само на сагледавању пословања предузећа у претходном периоду, већ се бави и сагледавањем оправданости финансирања анализом самог пројекта. Истовремено, створени су и законски оквири за реализацију овог вида финансирања. У том смислу би овај вид финансирања посебно допринео унапређењу процеса финансирања изградње стамбених и пословних објеката, индустријских и туристичких капацитета ((хотели, индустријске хале, магацини, логистички центри)), комерцијалних објеката ((хипермаркети, шопинг центри итд.)), али на првом месту инфраструктурних објеката ((као што су улагања у објекте пословања и подршке пословању из области енергетике, транспорта, наводњавања, мелиоризације, телекомуникација, нафте, гаса, образовања и здравствене заштите)) у Србији. Ширина примене јавно-приватног партнерства зависиће и од развоја компетенције органа државне управе и локалне и регионалне самоуправе, као и од развоја приватног сектора. Ефикасност употребе овог модела захтева економску и еколошку одрживост пројеката, као и њихов позитиван утицај на квалитет живота становништва те укупни друштвено-економски развој.
Литература
- Davis, H., 2003, “Project Finance: Practical Case Studies”, Euromoney books, London.
- Јазић, В., 2008, “Ризици у банкарском пословању”, Стубови културе, Београд.
- Лукић, В., 2009, “Нови приступ у управљању и мерењу кредитног ризика у финансијској индустрији, Економски факултет, Београд.
- Lang L.H.P., 1998, “Project finance in Asia”, Nort-Holand, Amsterdam.
- Siver, L.M., 1989, “System analysis and design”, Addison – Wesley Publishing Company, New York, pp.74-75.
- Tam, C.M., 1999, “Financial commitments of BOT projects”, International Journal of Project Management, 17 (6)
- Tiong R.L.K., 1997, “CSF-s in competitive for BOT project”, International Journal of Project Management, 16 (2)