Аутори:
Др Добрица Весић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду у Београду;
Мр Србијанка Стојић, ЈП “Србијаводе”, Београд;
Мр Лидија Беко, Рударско-геолошки факултет у Београду

Увод

Водопривреда је темељ развоја привреде и друштва, а вода је најважији стратешки ресурс XXI века. Бенџамин Франклин је рекао да суштинску вредност воде схватамо тек када бунар пресуши.

Основни циљ развоја водопривредне делатности у Србији је креирање одрживих, високо-квалитетних и разноликих капацитета који ће омогућити раст броја запослених, а самим тим и раст прихода не само у водопривреди него и у пољопривреди, саобраћају, туризму и другим гранама, а све у циљу повећања животног стандарда. У средишту пажње је одрживи привредни развој.

Новим Законом о водама ((“Службени гласник РС“ бр. 30/10 од 07.05.2010. године)) у члану 151. предвиђена су средства за финансирање водопривреде из:

1. буџета Републике Србије;
2. буџета аутономне покрајине;
3. накнада за воде;
4. концесионе накнаде;
5. осталих извора.

У одељку 2.4. Остали извори финансирања, члан 184. одређују се остали извори средстава за финансирање:

1. сопствена средства правних и физичких лица;
2. средства превентиве која се издвајају из премије осигурања;
3. наменски кредити;
4. јавни зајмови;
5. донације и друго.

Међутим, иако основна логика пружања јавних услуга упућује на њихово финансирање из јавних извора, пракса је показала да искључиво ослањање на јавне изворе неретко није довољно, нарочито у условима финансијских криза. Искуство ранијих година показује да су буџетска средства намењена за водопривреду, не само недовољна, већ су сваке године смањивана. Прво удео аграрног буџета у буџету је годинама смањиван, а у оквиру тога и удео водопривреде у оквиру Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде је смањиван.

За земљу која у свом развоју доста полаже на изградњу свих облика инфраструктурних објеката, важно питање су услови и други аспекти могућности финансирања водопривредних капацитета, односно објеката. У јавно-приватним партнерствима лежи огроман потенцијал за инфраструктурне пројекте. То посебно добија на значају због буџетских ограничења и потребе да Србија задржи прихватљив ниво јавног дуга.

Европска комисија (2008) разликује два основна облика јавно-приватног партнерства: уговорни облик и институционални облик. Институционални облик укључује заједничко оснивање новог правног лица у сврху реализације пројекта, док је у уговорном облику (који је и чешћи) сарадња јавног и приватног сектора искључиво уговорне природе, нпр.консесија.

Партнерство јавног и приватног сектора представља споразум између државних субјеката и приватног улагача у којем је приватном партнеру поверено обављање појединих функција у реализацији интегралног пројекта. ((пројектовање и планирање, изградња, финансирање, управљање и одржавање, наплата прихода))

За реализацију модела јавно-приватног партнерства користи се техника финансирања под називом пројектно финансирање.

Пројектно финансирање

Пројектно финансирање познато је и под називом структуирано финансирање, јер захтева такво структуирање дуга и власничке главнице која ће омогућити да ток финансијских средстава пројекта буде адекватан отплати дугa.

У пракси се пројектно финансирање обично користи у капитално интензивним делатностима у којима носиоци пројекта често нису кредитно способни за традиционалне облике финансирања или нису спремни да преузму одговарајуће ризике и кредитне обавезе. У моделу пројектног финансирања укупни ризици са пројекта се распоређују на више партнера и на тај начин снижавају до нивоа који је прихватљив сваком партнеру.

Недостаци пројектног финансирања произилазе из његове сложености. Уговарање пројекта може захтевати знатно више времена него у случају других начина финансирања, а трошкови правних и економско-саветодавних услуга могу бити високи. Често су у питању међународни послови у којима учествују мултинационалне корпорације. Такође, услед ризика који преузимају зајмодавци, трошак капитала, односно каматна стопа на добивени кредит, може бити увећана за премију на ризик.

Квантитативне методологије подржавају пројектно финансирање, и укључују симулацију и технике финансијског инжењеринга. Оне оптимизирају структуру капитала и вреднују финансијску променљивост пројекта, у ризичним околностима, нарочито када реализацију пројекта прати конструкциони ризик, ризик потенцијалног банкротства, и економске кризе, као и сва остала ограничења која настају као последица недостатка капитала.

Техника пројектног финансирања применљива је у финансирању инфраструктурних пројеката јер су финансирања инфраструктуре дугорочни, сложени и финансијски захтевни пројекти који се могу структуирати тако да им се обезбеди тржишна оправданост и одрживост. Заштита властите имовине омогућава носиоцима пројекта преузимање већих ризика и реализацију захтевнијих пројеката, док инфраструктурно обележје производа осигурава поделу ризика и релативну предвидљивост тржишних кретања (цена и тражња за услугом) а тиме и прихода од пројекта.

Пројектно финансирање нашло је своју примену у изградњи и обнови објеката у низу јавних услуга.

Табела 1:Примена пројектног финансирања у јавном сектору

Сектор	Подручје примене
Електрична енергија	Производња, дистрибуција, пренос и снабдевање потрошача
Водоснабдевање и одводња	Водоизвори,водоводна и канализ. мрежа, пречистачи воде
Природни гас	Производња, дистрибуција и снабдевање потрошача
Нафта и минералне сировине	Вађење
Телекомуникације	Фиксне и мобилне мреже
Саобраћај	Авионски, друмски, речни, железнички, цевоводни
Здравство и соц.заштита	Здравствене установе, домови пензионера
Образовање	Просветне установе
Остало	Станоградња, марине, базени, спортски објекти, затвори, депоније, итд.

У моделу пројектног финансирања укупни ризици са пројекта се распоређују на више партнера и на тај начин снижавају до нивоа који је прихватљив сваком партнеру. ((Пројектно финансирање обухвата и предузетничке пројекте делимично финансиране кредитима, за чије се извођење оснива ново трговачко друштво, а чији власници за обавезе по тим кредитима не одговарају властитом имовином или другим приходима. Но ризици таквог аранжмана за финансијску институцију изразито су велики па кредити осигурани искључиво имовином пројекта представљају изузетак. У почетној се фази развоја већина предузетничких пројеката финансира властитим средствима или кредитима осигураним сопственом имовином.))

Учесници пројектног финансирања

Пројектно финансирање укључује читав низ учесника који ступају у различите врсте уговорних односа с пројектним друштвом као правним субјектом (привредним друштвом) задуженим за прибављање финансијских средстава потребних за развој и израду пројекта, односно за пројектовање, грађење и управљање објектом, и продају добара и/или услуга:

1) Носиоци пројекта и други деоничари пројектног друштва

• носилац пројекта развија пројекат и организује учествовање свих осталих учесника пројекта;
• улаже сопствени капитал у пројектно друштво или други субјект на основу чега се реализује пројекат;
• уколико постоји више носиоца пројекта, они обично формирају привредно друштво, партнерство или други облик уговорног повезивања на основу кога дефинишу међусобна права и обавезе;
• осим носиоца пројекта, често постоје и други улагачи сопственог (деоничарског) капитала који тиме остварују интересну повезаност с будућим пословањем пројекта;

2) Зајмодавац

• финансијска институција (или конзорцијум таквих институција) која пројектној компанији даје кредит за развој и реализацију пројекта;
• за осигурање потраживања по основу наведеног кредита користи се имовина стечена током трајања пројекта;
• због великих износа кредита и потребе за поделом ризика у пројектном финансирању чести су тзв. синдицирани зајмови, при чему две или више банака заједнички финансирају пројекат;
• у мањој мери у улози зајмодавца могу се наћи и носиоци пројекта – деоничари пројектног друштва који могу додатно финансирати пројекат путем зајмова које засебно уговарају с пројектним друштвом;

3) Извођач радова на објекту

• ступа у уговорни однос с пројектним друштвом по основу којег обавља пројектовање и извођење радова на пројекту – најчешће у сарадњи с различитим подуговарачима;

4) Пословни субјект који управља објектом

• управљање функционисањем објекта и пружањем одговарајућих услуга корисницима, по основу дугорочног уговора с пројектним друштвом;
• предузеће које управља објектом одговорно је за његово одржавање као и за квалитет и обим услуга које пружа;

5) Добављачи кључних инпута

• улазе у дугорочне уговорне односе с пројектним друштвом и обавезују се на прибављање одговарајућих инпута (нпр.енергије, сировина и других ресурса) по унапред утврђеним условима;

6) Купац производа или услуга

• резултат пројектног финансирања су производи и/или услуге које се нуде тржишту, путем једног од два основна дистрибутивна канала – малопродаје или велепродаје;
• избор између малопродаје и велепродаје у неким случајевима је дефинисан техничким извођењем инфраструктурног објекта или дистрибутивне мреже и/или структуром тржишта; ((На пример, произвођачи електричне енергије могу продавати своју производњу дистрибутивним компанијама, док предузећа која се баве водоснабдевањем, по правилу сама пружају услугу крајњим корисницима.))

Идуће недеље у другом делу овог рада сазнаћемо више о анализи ризика и гаранцијама за инвестиције.