Autor: Ljubica Milosavljević, doktorant na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Napomena urednika: Rad predstavljen na 20. Konferenciji “Dunav – reka saradnje” i objavljen u Zborniku The Strategic Role of the Danube and its Tributaries in Cross-border and Regional Cooperation (2010.)

Apstrakt

Zatadak rada bio je da istraži uzroke koji su doveli do žive ilegalne aktivnosti u oblasti pokretnih kulturnih dobara. Radi se o neovlašćenom iskopavanju arheološkog blaga koje je uzelo maha pretežno u ruralnim oblastima u blizini lokaliteta koji se nalaze u našoj zemljii. Za proučavanje izabran je Braničevski okrug, a razlog tome leži u mnogostrukim faktorima, među kojima su najznačajniji istorijski i geografski uslovi koji su doveli do uspostavljanja jakih veza sa inostranstvom koje olakšavaju put ilegalnoj trgovini antikviteta, uz presudno bogatsvo ostaka minulih epoha kojima obiluje ova regija.

Uvod

Organizovane nelegalne aktivnosti vezane za pokretna kulturna dobra u našoj sredini odvijaju se decenijama unazad. Zadatak ovog rada biće da se podrobnije upozna sa praksom neovlašćenog arheološkog iskopavanja, prevashodno u Braničevskom okrugu, na takav način što će ona biti sagledana kroz prostornu i vremensku dimenziju. Razlozi za odabir konkretnog Okruga, pored svesti o tome da se ove aktivnosti odvijaju i na lokalitetima izvan ove prostorne sredine, leži u izvesnim scecifičnostima koje će biti detaljno obrazložene.

Rad, najpre, donosii pregled ove pojave u svetu u poslednjih nekoliko decenija, zarad dobijanja celovite slike problema. Iako je cilj proučiti ovu pojavu u maloj sredini, pojavu je neophodno staviti u širi kontekst, u cilju razumevanja ozbiljnosti problema, koji je po svom karakteru, na globalnom nivou, između privrednog i organizovanog kriminala. Naravno, ovakva klasifikacija kriminalnih aktivnosti pogoduje lakšoj teorijskoj koncepciji, ali u praksi one su najčešće kombinovane.

Praćenje konkretnih nelegalnih aktivnosti u ruralnoj sredini čini se inspirativnijom iz nekoliko razloga. Najviše pažnje, kada je ovaj problem u pitanju, do sada je posvećivano urbanim zonama, tako da je selo, uglavnom, ostalo van fokusa. Drugi razlog leži u činjenici da je selo relativno mala socio-geografska sredina, time lakša za posmatranje, i društvo međusobnog poznavanja, što olakšava proučavanje stavova lokalnog javnog mnjenja, jer: „Ukratko: primo, svatko je za svakoga vezan bilateralnom vezom potpunog poznavanja – poznaje svakoga i zna da na isti način njega poznaju; secundo, ukupnost tih veza čini jednu grupu ili kolektivitet međusovnog poznavanja“ (Mendras 1986, 110). Sledeći razlog koji je pogodovao izboru ruralne sredine za predmet proučavanja je uvek aktuelan odnos selo – grad, s’ tim da se ovaj odnos više ne posmatra kroz dihotomiju. ((Henri Mendra definiše i pojam anglobirajućeg društva kao antipoda seljačkom kolektivitetu sa kojim komunicira isključivo preko posrednika i predstavlja stalni izvor nameta i poreza za seljaštvo. Za ovaj rad značajna je perspektiva okružujućeg društva koje manjoj zajednici nameće pravila sa strane, jer je to bio i način nametanja i širenja pravnih regulativa, koje seljaštvo nije uvek lako prihvatalo, buneći se protiv svega što dolazi iz grada, a po pravilu predstavlja teret i nepravdu za seljaštvo. Danas, međutim, više ne možemo govoriti o striktnoj podvojenosti. Širi društveni sistem u sebe uključuje i seosku sredinu zajedno sa gradskom, te selo nije suprotnost gradu, nego deo celine.)) Dvostrano prodiranje ova dva sistema odavno je otpočelo, ali je važno osvetliti i prethodne istorijske etape međuodnosa datih sredina, koje su dovele do formiranja lokalnih specifičnosti u tumačenju i prihvatanju onoga što širi društveni sistem nameće svojim sastavnim delovima.

U fokusu su nelegalne aktivnosti u vezi sa kulturnim dobrima, ((Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine pod kulrutnim dobrima podrazumeva, u zavisnosti od fizičkih, umetničkih, kulturnih i istorijskih svojstava, spomenike kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta (nepokretna kulturna dobra) i umetničko-istorijska dela, athivsku građu, filmsku građu i stare i retke knjige (pokretna kulturna dobra).)) ali i njihova dalja protivzakonita distribucija, najčešće van granica zemlje. Cilj rada je da prouči neovlašćena iskopavanja arheoloških predmeta i niz faktora koji su doveli do ove pojave. Istorijska perspektiva nametnula se kao nužna, budući da su, upravo, istorijski razlozi učinili ovo područje izuzetno bogatim arheološkim nalazištima. Takođe, istorijski i geografski faktori uzrokovali su i dobre veze između ovog dela naše zemlje i ostalih zemljama u regionu, ali i sa zemljama Zapadne Evrope. Život na mestu gde su vekovima prolazili trgovački putevi, doveo je, usled različitih faktora, i do kulminacije šverca tokom 1990.-ih godna, time stvorivši i prohodan put za prenošenje kulturnog blaga van granica zemlje. Dobre veze sa Zapadnom Evropom, koje su u stalnom jačanju od Drugog svetskog rata odlaskom našeg življa na privremeni rad u velikom broju, ((Ovaj fenomen vezan je prevashodno za snažnu deagrarizaciju koja je zahvatila čitavo seosko društvo. Iako je snažno započela još pre Drugog svetskog rata, preseljavanjem seljaka u industrijske zone, kulminaciju doživljava u posleratnim decenijama: „Da se radilo o zaista značajnoj pojavi, svjedoči podatak da je prema popisu stanovništva iz 1971. godine u inozemstvu radilo 671 tisuća ljudi, dok su strani izvori pokazivali znatno veći broj. Među zaposlenima u inozemstvu bilo je 50% bivših poljoprivrednika. Deagrarizacija je, dakle, svoje tokove usmerila prema inozemstvu“ (Puljiz 1988, 17).)) a procenjuje se da u pojedinim selima i do devedeset odsto radno sposobnog stanovništva živi i radi u nekoj od zemalja Evrope, put nelegalnog distribuiranja arheoloških ostataka dodatno olakšavaju.

Ovaj rad, pored toga što pokušava da prouči uzroke ove pojave, pokušava i da pronikne u mehanizme kojima se ona odvija. Takođe, rad će se delom odnositi i na otkrivanje šta se sve razmenjuje ovom protivzakonitom trgovinom, koja svoj nelegalni identitet dobija već načinom na koji se dolazi u posed predmeta od izuzetne kulturne važnosti. Početna pretpostavka je da je razmena dobara tek jedna u nizu razmena i da na ovaj način dolazi do razmenjivanja iskustava, saznanja, kulturnih obrazaca, tehničkog usavršavanja i drugih važnih činilaca svakodnevnog života bilo koje društvene zajednice. Poseban deo rada biće posvećen aspektima neformalne ekonomije.

Neovlašćena arheološka iskopavanja – širi kontekst

Sa pojavom ilegalnog arheološkog iskopavanja danas se suočavaju sve zemlje sveta. Pojedine oblasti ili, čak, čitavi kontinenti trpe orgomne štete. Ova neovlašćena aktivnost okarakterisana je kao svetski problem, s’ tim da su Afrika, Azija i Latinska Amerika prve na skali ugroženosti. Međutim, ovu pojavu ne možemo vezati samo za naše vreme. Krađe kulturnih dobara zabeležene su u jednom od najstarijih pravnih dokumenata faraonskog Egipta, na papirusu Amhersta, iz 1134. godine p. n. e (Samardžić, 2005).

Jedan od naučnika koji se bavi ovim problemom Rodžer Etvud ističe da kolekcionari, muzeji, aukcijske kuće i preprodavci koriste svaku priliku da dođu u posed arheoloških ostataka, često kupujući i ukradene predmete, takvom brzinom i gramzivošću, da autor dovodi u pitanje hoće li u nekoliko narednih generacija imati šta da se iskopava. Pljačkanje grobova je stara pojava. Rimljani su pljačkali grobnice i hramove Grka, Vandali su pljačkali Rim, a evropski kolonijalisti su pljačkali gotovo sve. Većina grobnica egipatske Doline kraljeva bile su pljačkane stotinu godina. Sve ovo dovelo je do formiranja modernog tržišta antikvitetima koje je počelo da se razvija još u XVIII veku, povratkom evropskih putnika iz Grčke i Levanta koji su sobom donosili predmete iz antičkog perioda (Atwood 2004, 11).

Kolin Renfrju, iznoseći saznanja do kojih je došao, ističe da kriza nije suviše jaka reč kada govorimo o pojavi sa kojom se danas suočava istorijsko nasleđe u gotovo svim zemljama i da njega uništavaju pljačkaši u nameri da snabdeju unosno tržište protivzakonitim artefaktima uz pomoć kojih kolekcionari, ali i neki od vodećih muzeja u svetu zadovoljavaju svoju strast za prikupljanjem antikviteta (Colin 2000, 9). Autor dalje ocenjuje da je glavni problem kod ove vrste ilegalne delatnosti u činjenici da su artefakti istrgnuti iz konteksta i time trajno izgubljeni za nauku. Oni i dalje imaju neospornu estetsku i umetničku vrednost, ali istovremeno bivaju obezvređeni za jedan naročiti aspekt – na ovaj način, istorija ljudskog postojanja zauvek biva izgubljena, i za zemlju kojoj pripadaju, ali i za čitavo čovečanstvo, pogotovo kada se radi o ostacima iz perioda praistorije.

Prvi pokušaj da se stane na put ovom problemu, na međunarodnom planu, bila je Haška konvencija iz 1954. godine – Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba. Drugu važnu konvenciju doneo je UNESCO 1970. godine. To je takozvana Pariska konvencija za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa, svojine kulturnih dobara. Međutim, i pored nastojanja da se pokrene pitanje sa mrtve tačke, konvencijom nije mnogo postignuto, jer ona ne podrazumeva retroaktivno delovanje. Ipak, 1970. godina, odnosno godina donošenja ove konvencije, smatra se prelomnom tačkom u međunarodnom pokušaju da se vekovna praksa okonča. Evropska konvencija o ukradenim ili nezakonito izvezenim kulturnim dobrima usvojena je u Rimu 1995. godine. Ova konvencija prvi put, na međunarodnom nivou, utvrđuje načelo pravne zaštite nacionalne kulturne baštine i omogućava eventualnu mogućnost povratka ukradenih i ilegalno izvezenih predmeta.

Međutim, iako pravna inicijativa postoji, na zemljama potpisnicama konvencija je da deluju. Na putu rešavanja problema često stoje bogate strukture društva, moćni muzeji koji i danas veoma često krše sve propise o zabrani otkupa nelegalnih artefakata, a vraćanje antikviteta u zemlju porekla često biva i političko pitanje.

Govoriti o rešavanju nezakonitog trgovanja antikvitetima, znači govoriti i o moralu. Naučnici koji se bave ovim pitanjem oštricu osude usmeravaju upravo ka muzejima ((Muzeji ne samo da otkupljuju antikvitete od ilegalnih preprodavaca, nego vrše i procene takvih predmeta, što je takođe zabranjeno.)), aukcijskim kućama ((Aukcijske kuće postaju idealno mesto za pranje novca, jer su prodaje i kupovine anonimne.)) i privatnim kolekcionarima, jer da nije tolike potražnje, smatraju oni, ne bi bila ni tolika ponuda ovih predmeta. Predviđanja nisu optimistična i nagoveštavaju da će ilegalne trgovine biti čak i kada zakoni budu profunkcionisali, ali da ta činjenica ne opravdava izostajanje ozbiljnije akcije.

Nezapamćena pljačkanja kulturnog blaga Iraka dodatno su skrenula pažnju naučne javnosti na to da prodaja antikviteta poprima obeležje industrije: „Kako su iskustva vezana za Irak pokazala, moderna industrija antikviteta postigla je veliku brzinu razvoja i fleksibilnost. Već nekoliko sati po svrgnuću Sadama Huseina 9. aprila 2003. godine (možda i pre…), pljačkaši su nagrnuli na arheološke lokalitete i muzeje u Bagdadu i Mosulu“ (Atwood 2004, 11). Pretpostavlja se da je iz tamošnjih muzeja opljačkano osamdeset procenata eksponata, dok cifru neovlašćeno iskopanih arheoloških artefakata nije moguće utvrditi.

Kada je reč o Evropi, najveću crnu mrlju predstavlja Italija. Samo u Italiji izvrši se četrdeset odstvo ukupnog broja krađa u svetu (misli se na krađe umetnina i na ilegalno iskopavanje arheoloških ostataka). Prema proceni Uneska u Italiji se nalazi šezdeset procenata svetskog kulturnog nasleđa. Dok je s jedne strane meta kradljivaca, s druge strane, Italija je zemlja uvoznica umetničkih predmeta namenjenih ‘crnom tržištu’ (Samardžić, 2006). Švajcarska je locirana kao najpogodnija zemlja za pranje novca dobijenog ovom aktivnošću. Smatra se centrom za pranje novca, glavnom okretnicom trgovine ukradenim arheološkim predmetima i zemljom u kojoj se skladište dobra sumnjivog porekla (Samardžić, 2006). Velika Britanija, Sjedinjene Američke Države i Japan, takođe zauzimaju centralno mesto u ilegalnoj trgovini antikvitetima (više u: Brodie, 2006).

Organizovani kriminal i ilegalna prodaja antikviteta

Do sada je uglavnom bilo reči o pravu jačega da uzurpira i otuđi ono što pripada slabijem, međutim, zaokret u posmatranju ovog problema dogodio se tokom 1980.-ih godina. Naučna javnost tada je počela da uočava da se radi o organizovanom kriminalu ((Organizovanim kriminalom smatra se vrsta imovinskog kriminaliteta, a karakteriše ga postojanje kriminalne organizacije, koja obavlja kontinuiranu privrednu delatnost, koristeći pri tome nasilje i korupciju nosilaca vlasti, s’ tim da se o organizovanom kriminalu u širem smisli može govoriti uvek kada se određene kriminalne delatnosti obavljaju od strane grupe lica.)). Šezdesetih godina prošlog veka, nelegalne aktivnosti u vezi sa kulturnim dobrima, uglavnom su se vršile pojedinačno, a ređe u grupama koje još nisu imale osnovne karakteristike organizovanog kriminala (Samardžić, 2005).

U periodu pred kraj XX veka trgovina arheološkim artefaktima i umetničkim predmetima dostižu enormne cifre. Organizovane kriminalne grupe ((U stručnoj literaturi se najpre pominju japanske Jakuze, potom napolitanska Camorra, kalabrijska N’drangheta.)) prepoznale su interes i mogućnost lakog sticanja velike svote novca, na relativno jednostavan način. Krađe su se odvijale na dva načina. Ili su pljačkani muzeji, galerije ili privatne kolekcije ili su organizovana nelegalna iskopavanja arheoloških ostataka sa ciljem prodaje kolekcionarima koji su bili spremni da odvoje ogromne svota novca, ne bi li došli u posed nekog od dragocenih predmeta.

Postupak je bio jednostavan i sama kriminalna praksa brzo je uzela maha i tako za kratko vreme došla na treće ili četvrto ((Različiti autori navode različit poredak u organizovanom kriminalu.)) mesto po obrtu novca kada je reč o organizovanom kriminalu. Nalazi se odmah iza prodaje narkotika, nelegalne prodaje oružja, trgovine ljudina. Slovenački naučnik dr Bojan Dobovšek ovaj vid kriminaliteta naziva egzotičnim i ukazuje na činjenicu da mu se ne posvećuje dovoljno pažnje, ističući da je kulturna baština prepuštena malom broju ljudi, a da za državu koja ima veće probleme, ta oblast nije tako važna… ((Samardžić, Renata, Pranje novca nove elite, Danas – http://www.danas.co.yu/20070613/terazije1.html))

Logika koje se drže mnoge zemlje u suzbijanju kriminaliteta je, naizgled, opravdana. One pokušavaju najpre da razreše vrh kriminalnih aktivnosti organizovanog tipa, ali problem leži u tome što kriminal, ove vrste, često nije tako jasno profilisan i razgraničen. Težište se stavlja na rešavanje problema od kojih stradaju ljudi, dok artefakti ostaju u drugom planu. Međutim, problem je u tome što novac dobijen od prodaje nelegalnih artefakata svoj dalji plasman nalazi upravo na nelegalnom tržištu oružjem, narkoticima i ljudima, čime se krug zatvara, a broj žrtava samo povećava.

Domaće prilike

Neovlašćeno iskopavanje arheoloških ostataka ili dolaženje u posed predmeta od izuzetnog kulturnog i nacionalnog značaja, na nelegalan način, problem je sa kojim se mnoge države suočavaju duži vremenski period, ali tokom proteklih decenija ni naši prostori nisu bili pošteđeni. Međutim, umešanost organizovanog kriminala samo je jedan deo problema sa kojima se suočava Srbija. Drugi deo problema čini gubitak kulturnog nasleđa. Upletenost organizovanog kriminala čini ovaj problem još većim.

Prema Zakonu o kulturnim dobrima Republike Srbije iz 1994. godine utvrđen je sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara, i utvrđeni su uslovi za obavljanje delatnosti njihove zaštite. Arheološki lokaliteti spadaju u nepokretna kulturna dobra, zaštićena ovim zakonom. ((Prema Zakonu o kulturnim dobrima republike Srbije iz 1994. godine, arheološko nalazište je deo zemljišta ili površine pod vodom koji sadrži ostatke građevina i drugih nepokretnih objekata, grobnih i drugih nalaza, kao i pokretne predmete iz ranijih istorijskih doba, a od posebnog su kulturnog i istorijskog značaja.)) Ovu oblast reguliše i Krivični zakon Republike Srbije. Krivična dela koja su regulisana ovim zakonom, a koja se odnose na nelegalne aktivnosti u vezi sa neovlašćenim iskopavanjem su: teška krađa, oštećenje tudje stvari, prikrivanje kulturnog dobra, neovlašćeno izvodjenje arheoloških radova, nedozvoljena trgovina, krijumčarenje, krađa, prevara, prikrivanje, povreda groba, falsifikovanje isprava, zloupotreba službenog položaja i drugo. Međutim, kod neovlašćenog iskopavanja veliki broj prekršilaca ostaje nepoznat i tamo gde je utvrđeno krivično delo.

U našoj javnosti do sada su uglavnom novinski napisi skretali pažnju na pogubnost masovnih ilegalnih iskopavanja. Tako su se mogli pročitati članci pod naslovima: „Kradljivci srpskog blaga“, „Ilegalna trgovina umetničkim delima – Svetska baština na crno“, „Otvorena krađa arheološkog blaga“, „Arheološka mafija u Srbiji: Otimači blaga„, „Blago odlazi gastarbajterskim autobusima“… Dobar deo ovih i drugih članaka odnosio se i na ilegalno iskopavanje arheoloških ostataka na njivama u Braničevskom okrugu. Autori skreću pažnju na umešanost organizovanog kriminala i često koriste termin „arheološka mafija“. Kod nas su, takođe, poznati i pojedinačni slučajevi, ali njihova brojnost čini ovaj problem alarmantnim.

Mogućnost da se državi vrati neki od predmeta je minimalna, budući da se radi o predmetima koje niko ne potražuje. Razlog tome leži u činjenici da se i ne zna za njihovo postojanje, niti da su na nelegalan način iskopani i dalje stavljena u protivzakonitu distribuciju, zbog čega ceo problem ostaje van fokusa. Sa jedne strane su dobro organizovani krijumčari, dok sa druge često ne postoji ni inicijativa da se njihova aktivnost prekine, što trenutnu situaciju čini idealnom za dalje produbljivanje ovog problema.

Ostavljanje problema po strani, daleko je od strategije koju svaka zemlja mora da ima u borbi sa ovim vidom kriminala i stručnjaci iz ove oblasti smatraju da to deluje stimulativno na počinioce. Raditi na poboljšanju situacije znači mnogo više: donošenje rigoroznijih zakonskih normi i primena zakona na delu, bolja saradnja sa zemljama regiona i zemljama van njega, a u literaturi se ističe i potreba za edukacijom kod stanovništva među kojim su ove pojave česte ((Dobro se zna da su mnoga arheološka nalazišta ugrožena u našoj zemlji, pogotovo u Sremskoj Mitrovici, u blizini Požarevca, Bora i Negotina, Vranja, Preševa, Medveđe i Bujanovca. Ni drugi lokaliteti nisu obezbeđeni. Iskopani materijal obično odlazi na tri destinacije, odnosno u Beč, Minhen i London, a u međuvremenu su se izdvojila četiri pravca krijumčarenja kulturnog blaga:

• Novi Sad – Sremska Mitrovica – Bijeljina – Slovenija i dalje prema drugim zemljama Evrope;
• Beograd – Banjaluka – Hrvatska i dalje prema zemljama Evrope;
• Beograd – prego drugih evropskih centara (uglavnom vazdušnim putem)
• Beograd, Subotica, Niš, Kraljevo (putničkim i železničkim saobraćajem)
• Pominje se i tzv. “dunavska veza”.))

.

Pišući o organizovanom kriminalu u ovoj oblasti, istraživači obično pominju visoko obučene profesionalce za izvršavanje ovih dela, njihovu dobru povezanost i informisanost. Međutim, kod nas, kao i zemljama čitavog Balkana deo uloge u lancu prodaje preuzimaju i seljaci koji kopaju na njivama. Oni su danas najčešće opremljeni detektorima za metal, ali su i ranije nalazili načina i interesa da se upuste u ovu avanturu. Feliks Kanic, austrijski istraživač koji je putovao ovim prostorima i ostavio brojne zapise, navodi da je krajem XIX veka viđao seljake koji su trgovali antikvitetima u Drmnu i Kostolcu. Pišući o današnjem arheološkom lokalitetu Gradac, Kanic navodi:

„Na nekih pet kilometara južno od Petrovca, ispred Velikog Laola, blizu ušća rečice Busur, carigradski vojni put prelazi preko Mlave. Tamo sam na njenoj desnoj obali naišao na zidine nekog kvadratnog utvrđenja sa stranama dugim devedeset pet metara, čiji temelji od lomljenog kamena i liva, mestimično sasvim očuvani, svedoče o izvesnoj tehnici gradnje… Na prostoru oko njega, koji je sada pod kukuruzom, video sam vrlo velike opeke i krovne ploče sa žigom Sedme Legije; prilikom oranja seljaci često nailaze na antički novac, gvozdene vrhove strela i velike eksere“ (Vasić 2000, 148).

Dakle, radi se o kontinuiranoj pojavi, jakog intenziteta sa tendencijom porasta. Opravdano je pretpostaviti da će rast ići dotle dok i poslednji artefakt ne bude iskopan.

Arheološka bogatstva Braničevskog okruga

U kratkom pregledu arheološkog bogatstva ovog regiona akcenat je stavljen na dva istorijska perioda, na praistoriju i vreme boravka rimske države na ovim prostorima. Fragmentarnom predstavljanju prilika pristupulo se iz razloga što je najviše štete neovlašćenim arheološkim iskopavanjima naneto lokalitetima upravo iz ova dva perioda. To nikako ne znači da bi trebalo prevideti period Srednjeg veka ili kasnija stoleća, čijih ostataka, takođe, ima, ali za potrebe ovog rada biće dovoljno uputiti na glavne arheološke reprezente dva pomenuta perioda.

Braničevski okrug je veoma bogat arheološkim, a posebno praistorijskim nalazištima. Prikupljanje podataka otpočelo je krajem XIX veka, a njihovo naučno proučavanje početkom XX veka. Neki od artefakata čuvaju se u Narodnom muzeju u Požarevcu, ali nažalost neki su, po svemu sudeći, trajno izgubljenu za naučnu javnost i sve one koji imaju potrebu da se upoznaju sa ovim delom nasleđa.

Razvoj područja, još u doba praistorije, bio je uslovljen geomorfološkim položajem, što je dovelo do niza povoljnih ekonomskih aspekata. Braničevski okrug leži na granici dve velike kulturne zone Srbije u praistorijskom razdoblju. To je granica: Pomoravlja, koje predstavlja deo glavne saobraćajnice praistorijskog Balkana i Podunavlja, koje je omogućilo tesnu vezu sa srednjom Evropom. Veliku ulogu u razvoju ovog regiona igralo je rudno bogatstvo. Potreba za dobijanjem i preradom metala stvorila je osnove za razvoj zanatstva, što je dovelo do dalje podele na staleže.

U ranom bronzanom dobu jačale su plemeske zajednice i formirale su se lokale kulturne grupe koje se odlikuju karakterističnom grnčarijom i ornamentima. Na tom mestu, u vizantijsko doba uzdizala se tvrđava Viminakion.

Najizrazitija je bila takozvana Žutobrdska grupa, sa lokalitetom na Žutom Brdu kod Usija. Tu je u periodu od 1500. do 1200. godine pre naše ere postojalo veliko praistorijsko naselje. Pronađeni su ostaci grnčarije ukrašeni različitim šarama, kao i kipovi vrhovne boginje tog vremena, obučene u dugu, zvonastu suknju. U prvom veku pre naše ere stanovništvo Podunavlja bilo je u tesnoj vezi sa Dačanima koji su živeli na levoj obali Dunava. U tim krajevima, na više mesta, nađena je grnčarija i starih Dačana.

Rimske legije stigle su na teritoriju današnjeg Požarevca u prvim decenijama naše ere. Rimska imperija nastojala je da raširi teritoriju naročito u podunavskim oblastima koje su bile bogate žitom, rudnim blagom i robovskom radnom snagom. Na obalama Dunava gradili su naselja. Jedno od tih naselja je Viminacijum kod Kostolca. Viminacijum je bio tvrđava sa popločanim ulicama, kupatilom, vodovodom, kanalizacijom. Slična naselja bila su i Kastra magnum, Lederata, Pinkum (Veliko Gradište), Kupe (Golubovac). Ovi gradovi imali su značajan strategijski i ekonomski položaj i predstavljali su centre rimskog rudarstva i trgovine. Postojala je i dobro razvijena mreža puteva i saobraćajnica.

U traganju za rudama, Rimljani su prodrli u dolinu reke Peka, osnivajući naselja i podižući rudarske kolonije. Na ušću Peka u Dunav podignuta je varoš Pinkum. Za vreme vladavine cara Hadrijana, koji je razvio rudarstvo u Gornjoj Meziji, Pinkum doživljava zlatno doba. Tragovi rimskog rudarstva nalaze se i u Kučajni, Majdanpeku, Železniku i Blagojevom Kamenu.

Razvoj je cvetao sve do četvrte decenije V veka, kada Huni osvajaju rimske gradove. Među osvojenim gradovima našao se i Viminacijum.

Analiza uzroka

Do sada je predstavljen širi istorijski i geografski kontekst ove pojave. Život u plodnoj dolini reke, koji je pogodovao da se razvije Vinčanska kultura, kasniji vizantijski i rimski uticaji, život na teritoriji kojom su vekovima prolazili trgovački putevi i na mestu koji je bio jedan od centara metalurgije, ostavio je brojne tragove. Današnje stanovništvo ubira plodove ove istorijske i geografske činjenice na različite načine. Mežutim, živo interesovanje za ono što su prethodne epohe podarile ovom delu Srbije, leži u jednoj drugoj okolnosti. Naime, stanovništvo čitave oblasti u ogromnom broju radi u inostranstvu, zbog čega siromaštvo nije ključni motiv za upuštanje u ovu aktivnost.

Okretanje u pravcu ciljanog pronalaženja arheoloških ostataka posledica je i pojave arheologa i drugih stručnjaka na lokalitetima. Saznanje da i predmeti koji nisu samo od zlata i srebra mogu biti itekako vredni, dovode do novog zanimanja nadri-arheologa. Za kratko vreme, dve ili tri decenije unazad, a naročito tokom 1990.-ih godina ovaj ilegani oblik privređivanja uzima velikog maha.

Prostorna povezanost ovog rediona igra veoma važnu ulogu u plasiranju pronađenih ostataka van granica zemlje. Tome je pogodovalo i ratno okruženje i živa švercerska aktivnost u ovom kraju. Veoma važna specifičnost kraja ogleda se u velikoj brojnosti meštana koji rade u inostranstvu. Veze ostvarene tamo, kao i mogućnost nabavljanja opreme iz inostranstva, za lakše pronalaženje ciljanih predmeta, čine deo situacionog mozaika.

Drugim delom ovu pojavu možemo objasniti time što se nanošenje štete državi, pogotovo tokom kriznog perioda, ne doživljava kao naročiti prekršaj. Stav da država ima, da „otima“ putem poreza i raznih drugih obaveznih davanja, doveo je do čitave lepeze pojava koje spadaju u privredni kriminal. Ukrasti od nekoga, ubiti, silovati, prevariti… neminovno vodi ličnom suočavanju sa žrtvom, bez obzira da li se radi o otkrivenom ili neotkrivenom zločinu, ali privredni kriminal je lišen te perspektive. Ne videti lice žrtve i ne suočiti se sa nečijom patnjom, čini da potencijani prestupnici lakše pređu granicu zakona.

Aspekti i obeležja sive ekonomije

Zadatak ovog dela rada je da prouči aspekte vezane za sivu ekonomiju, a koji se odnose na aktivnosti ilegalnog iskopavanja pokretnih kulturnih dobara.

Suštima problema je dvojaka. Sa jedne strane država i svi njeni građani ostaju lišeni posedovanja kulturnih dobara, od kojih su neki od izuzetne važnosti, i koji im po zakonu pripadaju, a sa druge strane država je oštećena i samom činjenicom da se radi o nezakonitom dobavljanju dobara koja se dalje, takođe, na nezakonit način distribuiraju. Činjenica da najveći broj predmeta završi van granica zemlje, a time bivaju prekršeni i zakoni o carini, pored kršenja zakona o PDV-u, prekršaj čine još ozbiljnijim. Dakle, sa jedne strane radi se o lišavanju države posedovanja konkretnih materijalnih dobara od izuzetne kulturne važnosti, dok se na to nadovezuje i novčana šteta po nju, budući da sredstava koja su ostvarena potpuno nelegalnim transakcijama ostaju van zakonom regulisanih tokova. Kombinacija lišavanja i utaje čine ovo delo kriminalnim. Međutim, kriminal kao takav podrazumeva mnoštvo oblika i bogatu raznovrsnost, pa je ovaj akt potrebno uže svrstati u sferu organizovanog privrednog kriminala, čime se otvara polje za proučavanje aspekta sive ekonomije u datoj pojavi.

Mreža društvenih odnosa, razvijena trgovačka delatnost još u periodu Rimskog carstva, izuzetno živa švercerska aktivnost tokom 1990.-ih godina ((Usled sankcija i ratnih zbivanja na prostorima bivše Jugoslavije, tokom 1990.-ih godina.)), a iznad svega bogatstvo arheoloških ostataka, od kojih neki datiraju iz perioda 4500. godina p. n. e., dovelo je do pojave novog seljaka tj. nadri-arheologa ((Ovog seljaka možemo smatrati podvrstom ranije nastale kategorije seljaka polutana koji već decenijama ne žive od razmene ili prodaje prinosa i onoga što dobiju uzgajanjem stoke. Samokonzum je, takođe, već odavno prestao da bude obavezan u načinu života seljaka, ne samo ovde neko i kod ostatka ove populacije u svetu. O polutanima pisao je, između ostalih, i Cvetko Kostić u radu Seljaci industrijski radnici (Kostić, 1955). Drugi autori, poput Stipe Šuvara govore o postseljaku, dok Vlado Puljiz piše o poluseljacima.)). Radi se o uspostavljanju nove profesije koja jednom „nogom“ stoji u sivoj, a drugom u crnoj zoni ekonomske aktivnosti.

Uvažavanje stava da nije moguće prihvatiti jedinstvenu definiciju sive ekonomije, zbog raznovrsnosti njenog tumačenja u različitim naučnim disciplinama, ali i zbog iznenađujućeg bogatstva njenih pojavnih oblika kroz različite epohe i u različitim sredinama, vodi otvaranju još jednog problema u konkretnoj nelegalnoj aktivnosti, odnosno u slučaju nelegalnog iskopavanja pokretnih kulturnih dobara. Polazeći od toga da se u osnovi sive ekonomije nalazi mehanizam koji podrazumeva ili nelegalno dobavljanje dobara, ili njihovo stavljanje u nedozvoljeni promet, a često i jedno i drugo, uvažićemo definiciju ekonomista koji sivu ekonomiju vide kao svaku protivzakonitu aktivnost usmerenu ka sticanju ekonomske koristi kojima se nanosi finansijska i druga šteta pre svega državi, kao i onim subjektima koji posluju u skladu sa propisima. Ovako široko definisanje proizilazi iz toga što sivu ekonomiju nalazimo u svim oblastima privrede, pa i van nje (sport, kultura, zdravstvo…). Međutim, kada analiziramo datu nelegalnu aktivnost, onda moramo uvažiti i definiciju crne ekonomije, budući da ona daleko prevazilazi okvire sive ekonomije, iako ima neka njena obeležja. Ukoliko crnu ekonomiju okarakterišemo kao zakonom nedopustivu aktivnost ((Pod crnu ekonomiju spada i prodaja narkotika, trgovina ljudima, reketiranje… odnosno sve one aktivnosti koje su protivzakonite. Po svom pojavnom karakteru crna ekonomija najčešće pripada domenu organizovanog kriminala kojem pripada i nelegalna prodaja arheoloških ostataka. Smatra se da je upravo ova protivzakonita aktivnost po obrtu novca na trećem ili četvrtom mestu u svetu, odmah posle trgovine drogom, ljudima i oružjem. Trgovina oružjem, doduše, jeste regulisana pravnim normama, ali je njihovo kršenje izuzetno često.)), čije se izvođenje zbog te činjenice i smatra nelegalnim, za razliku od sive ekonomije koja podrazumeva neplaćanje obaveza prema državi i time obavljanje legalne delatnosti na nelegalan način, onda uviđamo da je iskopavanje arheoloških ostataka i stavljanje u promet koje vrše seljaci kriminalni akt sa obeležjima i jedne i druge ekonomije, ali na potpuno drugom kraju od legalne ili bele ekonomije. Zato bi u daljem radu bilo bolje koristiti termin skrivena ili neformalna ekonomija (Spariosu, 2002) ((Pod neformalnom ekonomijom Todor Spariosu podrazumeva tri vrste ekonomije. Potpuno nelegalne aktivnosti, zatim one koje su u načelu nelegalne, ali se obavljaju uz kršenje nekog propisa i na kraju one koje se obavljaju u domaćinstvu i nisu obuhvaćene sistemom nacionalnih računa. Ilegalna iskopavalja arheoloških ostataka i njihova prodaja ima sva tri obeležja.)), koja bi tako mogla da obuhvati karakteristike i jedne i druge ekonomije u datom slučaju. I zato, utaja kao glavno obeležje sive ekonomije u konkretnom slučaju ne sme se posmatrati kao cilj sam po sebi. Utaja nije glavni cilj kod ovakvih počinilaca krivičnog dela, nego je ona posledica čitave nelegalne aktivnosti. I dok ekonomisti sivu ekonomiju vide kao nemoć države da zaštiti sebe i svoje građane, odnosno kao posledicu glomaznog i neefikasnog poreskog sistema, ovde moramo naglasiti da nelegalna iskopavanja daleko prevazilaze taj okvir.

Statistika nam govori da je kod nas oko milion i dvesta hiljada stanovnika poslovalo u zoni neformalne ekonomije. Ove podatke dobio je Ekonomski institut i Savezni zavod za statistiku na osnovu ankete koju su sproveli 2000.-te godine kod blizu četiri hiljade ispitanika, čime su tada činili oko trideset pet odsto društvenog proizvoda zemlje (Ekonomist – on line, 2007). Neke druge statistike navode broj od tri i po miliona, ali i bez licitiranja moguće je zaključiti da se radi o velikom procentu i još većoj šteti po državu i njene građane.

Među faktorima koji se najčešće navode kao glavni uzročnici za ovakvo činjenično stanje u domaćoj savremenoj ekonomskoj nauci su: višegodišnje ratno okruženje; značajan priliv izbeglica; dugotrajni negativni privredni trendovi; rastući broj nezaposlenih; nizak životni standard; sankcije međunarodne zajednice; NATO agresija; spori tranzicioni procesi; neizgrađen pravni i privredni sistem; izostanak suštinski osmišljenih mera za suzbijanje sive ekonomije…

Dakle, radi se o uzročnicima koji su važeći za našu zemlju, ali valja napomenuti da je period tranzicije sam po sebi pogodno tle za neformalnu ekonomiju. Međutim, sva društva, bez obzira na stepen uređenosti i razvijenosti poznaju ovu praksu, s’ tim da njen stepen varira. Oni slučajevi kada nelegalna ekonomska aktivnost brojčano nadjača legalnu, podrazumevaju upletenost same države u zonu od koje bi trebalo da sačuva i sebe i građane. Upravo zbog toga, stepen neformalne ekonomije smatra se proporcionalnim stepenu nemoći koja jedna država ima u nastojanju obezbedjivanja vlastite sigurnosti i sigurnosti svojih sastavnih delova. Međutim, kako moramo razlikovati uzročnike koji dovode do ove pojave u različitim sistemima i društvima u različito vreme, tako moramo voditi računa i o regionalnim razlikama i kulturnim, istorijskim i geografskim specifičnostima kraja koji se analizira.

Snažna olakšavajuća okolnost za praktikovanje ove aktivnosti leži i u geografskom položaju, odnosno u činjenici da obale Dunava pripadaju dvema državama u ovom delu njegovog toka. Spori tranzicioni procesi koji su u vezi i sa druga dva negativna uticaja, a to su neizgrađen pravni i privredni sistem i izostanak suštinski osmišljenih mera za suzbijanje sive ekonomije, čine se kao važni činioci za uporno održavanje ove pojave. Sve dok se konkretne akcije ne budu pratile i kažnjavale na adekvatan način, napredak nije moguće očekivati.

Analiza neovlašćenog iskopavanja pokretnih kulturnih dobara kroz prizmu neformalne ekonomije – uzroci koji bolje osvetljavaju posledice

Već je napomenuto da se nelegalna iskopavanja javljaju u velikom broju sela ovog Okruga, u blizini arheoloških nalazišta. Zakonom je regulisano ko ima pravo da organizuje ovakve poduhvate, a sama činjenica da se radi o samostalnim iskopavanjima ((Zakon je ranije poznavao pojavu neovlašćenog iskopavanja, čime ova pojava nije okarakterisana kao u tumačenju aktuelnog zakona koji više ne priznaje neovlašćeno iskopavanje, već svako kopanje arheoloških ostataka bez dozvole i bez stručnjaka vidi kao nelegalnu aktivnost.)), bez propisanih dozvola i bez tima stručnjaka koji će ga sprovesti u delo, sve aktere ovakvih aktivnosti stavlja sa druge strane zakona.

Uvidom u navedene negativne faktore koji dovode do aktivnosti u sferi neformalne ekonomije, njenog održavanja i širenja u našem društvu čine se kao dovoljni da bi se objasnio i konkretni slučaj nelegalnih iskopavanja i stavljanja u promet arheoloških ostataka. Međutim, prethodnom popisu faktora, u konkretnom slučaju, valja dodati još neke činioce koji su specifičnost kraja u kojem je posmatrana konkretna aktivnost:

• bogatstvo arheoloških ostataka
• specifičnosti seoske sredine: doživljaj nametanja tuđih pravila, odnosno grada i države – uloga mentaliteta, posrednika…
• dobra regionalna i vanregionalna povezanost i mogućnost distribucije van zemlje
• dobro organizovana mreža aktera koji aktivnost započinju na njivi, potom preko posrednika nalaze kanale za „izvoz“ i dalji put do privatnih zbirki, u najvećem broju slučajeva, i time čine mrežu organizovanog kriminala
• inovacije
• dijalektika okruženja: paralelni „život“ bogatstva i siromaštva
• moralni aspekt: nevidljivo lice žrtve
• svest o prekršaju – zablude o odgovornosti
• počinioci najčešće nisu lica sa margine

Kategorije počinilaca ovog krivičnog dela moraju biti raščlanjene na kopače, posrednike u prodaji ((Ovoj kategoriji pridodajemo i lica koja učestvuju u proceni predmeta bilo da ona daju stručno mišljenje ili da nalaze kanale do veštaka iz drugih zemalja (u nekim slučajevima datovanje je vršeno u Londonu i Lihtenštajnu).)) i kupce. Međutim, sam mehanizam protivzakonitog dela ne funkcioniše uvek ovim redom. Akciju nekada pokreće nadri-arheolog, nekada posrednik, a nekada kupac.

Počinioce ovog krivičnog dela, kada se radi o seljacima, možemo podeliti u dve grupe: u one koji iskopavaju profesionalno sa ciljem nalaženja novih, izuzetno vrednih predmeta i na pronalazače koji to postaju slučajno. I jedni i drugi, uz ostale aktere u lancu, čine ilegalnu spregu organizovanog privrednog kriminala.

Klasična šema prodaje izgleda tako što posrednik (jedan ili njih više) bivaju u kontaktu i sa kopačem i sa kupcem, ((Ili drugim posrednicima u lancu.)) pa je moguće njega okarakterisati kao prvog u lancu. Poredak se menja kada kupac ima posebne zahteve, pa je on inicijator, a neretko se dešava da pokretač akcije bude seljak koji je iskopao predmet za koji traži kupca. Ovako postavljene stvari i činjenica da je obrt novca izuzetno veliki, iako cena koju dobija kopač biva i po nekoliko, do nekoliko desetina, puta manja, čine ovo delo kriminalnim aktom i time aktivnošću koja spada u crnu ekonomiju.

Važno je napomenuti da se ovde ne radi samo o protoku dobara i novca. Pored njih, u ovom krivičnom delu, postoji i živa razmena informacija, saznanja, kulturnih obrazaca, pa i samih inovativnih tehnika.

Jedna od specifičnosti odnosi se na to da se ovom aktivnošću ne bave osobe sa margine, što u neformalnoj ekonomiji i ne mora biti pravilo, ali često to jeste slučaj (Epstein, 1994).

Zaključak

Bogata arheološka nalazišta, istorijski i geografski činioci, kao i donedavno ratno okruženje, ali i dobro organizovane veze sa inostranstvnom… uticali su na zasnivanje jedne nove delatnosti, koja je u potpunosti u sferi kriminala. Radi se o pojavi u kojoj, između ostalih, učestvuje lokalno seosko stanovništvo u blizini lokaliteta, a za potrebe ovog rada odabran je Braničevski okrug, zbog bogatstva faktora koji su uticali na formulisanje ove prakse koju upražnjavaju tzv. nadri-arheolozi. Ona je po svom karakteru između organizovanog i privrednog kriminala, a oni koji se uključuju u lanac trgovine neprocenjivim kulturnim blagom izvan granica zemlje, bivaju istovremeno i u sferi organizovanog, ali i privrednog kriminala, a time i u sferi sive i crne ekonomske zone.

Da sva krivica za ovu pojavu ne bi spala isključivo na počinioce, potrebno je skrenuti pažnju i na neaktivnu ulogu države u rešavanju ovog problema. Propisi, doduše postoje, ali svedoci smo i toga da neka nalazišta ostaju bez adekvatne zaštite, prepuštena na savest lokalnog stanovništva. Dela protiv kojih se pokrene krivični postupak, a njihov broj je simboličan, ili ostaju do kraja neprocesuirana ili rezultiraju uslovnim kaznama, koje, očito, nisu dovoljne ni da zastraše počinioce, a kamoli da ih osujete. Zbog toga, u našoj nauci dominira bojazan da ova vrsta zloupotrebe nikada neće potpuno nestati, a slična gledišta zauzimaju i inostrani stručnjaci.

Literatura

Atwood, Roge. 2004. Stealing history: Tomb Raiderse, Smugglers, and the Looting of the Ancielnt World, New York, St. Martin’s Griffin.

Brodie, Nei. 2001. Trade in Illicit Antiquities: The Destruction of the World’s Archaeological Heritage, Cambridge, McDonald Institute for Archaeological Research.

Brown, Stephen E. 2001. Crimilogy: Explaining Crime ant Its Context, Cinccinnati, Anderson Publishing.

Epstein, Richard. 1994. The Moral and Practical Dilemmas of an Undergroud Economy, Yale Low Journal, Vol. 103: 2157-2177.

Jovanović, Miodrag. 1992. Muzeologija i zaštita spomenika kulture, Beograd, Filozofski fakultet.

Kostić, Cvetko. 1955. Seljaci industrijski radnici, Beograd, Rad, Beograd.

Mendras, Henri. 1986. Seljačka društva: Elementi za jednu teoriju seljaštva, Zagreb, Globus.

Mitrović, Milovan. 1998. Sociologija sela, Beograd, SDS.

Puljiz, Vlado. 1988. Seljštvo u Jugoslaviji, Sociologija sela 1-2 (99-100): 2-23.

Samardžić, Renata. 2006. Organizovani kriminal i nelegalne aktivnosti u vezi sa kulturnim dobrima u zemljama Zapadve Evrope, Perjanik 4 (11): 13-20.

Samardžić, Renata. 2005. Organizovani kriminalitet i nelegalne aktivnosti u vezi sa kulturnim dobrima, U Stručni skup: Organizovani kriminalitet – stanje i mere zaštite, 644-699, Beograd: Policijska akademija.

Spariosu, Todor. 2002. Ekonomska tranzicija u Srbiji – pređeni put i perspektive. Prilog: Tranzicija i neformalna ekonomska aktivnost, Beograd, Institut ekonomskih nauka.

Renfrew, Colin. 2000. Loot, Legitimacy and Ownership: The Etical Crisis in Archaeology, London, Duckworth.

Vasić, Miloje. 2000. Mansio Idimum – Rimska poštanska i putna stanica kod Medveđe, Beograd, Arheološki institut i Narodni muzej u Beogradu.

Internet izvori:

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2006/07/06/srpski/IS06070503.shtml

http://www.danas.co.yu/20070613/terazije1.html

http://www.ekonomist.co.yu/

http://www.museum-po.org.yu/

http://www.muzej.mod.gov.yu/preistorija,%20antika%20ranisrednji%20vek/hronologija.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=431052