Period u Srbiji koji je prethodio procesu tranzicije (rat, kriza, sankcije) nikako nije išao u prilog privatizaciji. Svi navedeni događaji snizili su rejting Srbiji za potencijalne investitore. To je smanjilo “profitabilnost“ države i društva koja je ostvarena tokom procesa privatizacije. Takva politička klima u startu je poništila komparativne prednosti u odnosu na druge zemlje u tranziciji.

Uvid u proces privatizacije i koristi od procesa privatizacije imali su samo političari, “krupni akcionari“, kao i ostali “stejkholderi kompanije Srbije“. Većina “običnih“ radnika kao da nikad nije radila u tim državnim i društvenim preduzećima, kao da nikad nisu ulagali u ta preduzeća, postali su neupotrebljiv resurs, bez dugoročnog i održivog plana o njihovom zaposlenju nakon procesa privatizacije. Kreiran je ambijent u kome je građanima apsolutno anulirana svest da je svako državno i društveno preduzeće delom i njihovo, što je dovelo da njihove potpune pasivnosti. Moguće je zaključiti da su najveći profiteri privatizacije: oni koji su imali pristup svežim informacijama, oni koji su imali novac i poznavali ljude na izvoru informacija i strane kompanije, koje su iskoristile celokupno političko-ekonomsko stanje, i po relativno niskim cenama dolazili do preduzeća i atraktivnih lokacija.